среда, 06. мај 2015.

Конспирација

 Пише: Антонио Ј.

- "Знате ли ви, момци, да нас ЦИА прати преко Фејсбука?"
- "Е?"
- "Да, да - истину вам кажем. Кад се улогујеш, тако ти њима отвориш врата ка свом компјутеру, па они виде шта ти ту све имаш и онда сазнају све о теби."
- "Ахааа?"
- "Цео свет шпијунирају, бре. И да пазиш на оне кукије, колачиће - то обавезно искључи, пошто ако је то укључено, онда ти они тако пребаце свој софтвер за шпијунирање и онда могу да виде да ли користиш оригинални "Виндовс" или не и да ли имаш пиратерију неку по харду."

Овако је, из ведра неба, прекинуто ортаково и моје испијање пивчаге после радног времена. Да - после радног времена, јер ми нисмо неки директорчићи, шефићи или барем старији референти, па да пијемо у периоду између 7 изјутра и 3 поподне. Елем, били смо на пола друге лименке (била платица, па нам се може) кад нас је заскочио овај ишчашени Молдер са почетка текста. Да је барем причао о неким ванземаљцима, судњем дану или о томе како се калио челик, па и да искулирамо, али човек одма' кренуо са америчким обавештајним службама, Фејсу (не Фејси), а ценим да би се лако прешалтовао на илуминате, са кратком задршком код Ватикана. Зато увек кажем: ако ћеш ме смарати тако тешким темама, онда ме прво напој људски, јер тада не дајем пет пара за баљезгарије. Овако ме само жести, а то није нити лепо, нити хумано, а притом није ни по Женевској конвенцији.

Када ми овакву причу сервира неко старији, а коме су покретне слике на црно-белом "ЕИ Ниш" телевизору једно од светских чуда, ја могу да искулирам ситуацију. Једноставно су таквим људима све те ствари ван круга интересовања и разумевања, те не видим поенту да се око њих деражирам. Међутим, када ми неко мојих година, сличног или вишег образовања и са набеђеним ставом да је интелектуално супериорнији од главног одбора месне заједнице крене са оваквим паметовањем, онда не могу да останем хладнокрван.

Прво - поражавајућа је чињеница да такви имају право гласа и да такви могу да утичу на коначан изглед изборне трке. Језиво. Друго - поражавајуће је и то да су такви примерци модерног, просечног, српског, младог човека најобичнији згубидани који не доприносе ни повећању кућног буџета, а камоли да раде нешто друго што може бити друштвено корисно. За себе кажу да немају ни приходе, а ни рашоде. Једино што не шватају да је и она вода која протече како би испрала оно што изруче у WЦ шољу изјутра један велики рашод, који на годишњем нивоу није никако занемарљив. Али, ни то им није доста, те своје бисере изручују у свакој могућој прилици када се нађу у неком друштву у коме је на снази драмска пауза.

Ако ме Јенкији и прате преко фејса, онда им изјављујем саучешће и проглашавам их згубиданима највишег згубиданског реда. "Бели правоуганик на белој позадини" је најбољи опис како мог виртуалног живота, тако и овог испред драгстора. До сада сви који су имали прилике да очитавају моју личну карту знају да увек доручкујем бурек и јогурт, да за ручак једем зидарски сендвич (по' векне 'леба, салама и мајонез), а да за вечеру иде 100 грама кикирикија и 2 лименке пива. Ја нисам просек, ја сам преживар - преживљавам од првог до првог како знам и умем. Кога је из те прекобарске недођије брига за мене?

И ја и мој ортак пивопија и овај Молдер и сви ми смо само статистичка грешка, скуп информација које не утичу на глобалну економску игру. Наши индентитети неће бити украдени јер их већ одавно немамо. Сви ми смо стављени са једне стране шаховске табле, а наше потезе вуку неки други људи, највероватније путем својих таблета последње генерације. Стога се ти, радни народе, слободно самозаваравај да можеш нешто променити и да ћеш разбити ту банду која је исплела своју глобалну мрежу трафикинга, мобинга, селфија и филмских римејкова који терају на повраћање.

- "Батице, јес' ти мени добро?"
- "Јесам, батице - што питаш?"
- "Па, видим да си пао у ватру због оног твог блентавог комше, а држиш ту лименку већ скоро пола чуке, контам да је одавно празна. Да попијемо по још једну ил' да се разилазимо?"
- "Вера ми не дозвољава да попијем мање од три. Стога - давај, давај."