понедељак, 18. мај 2015.

Понедељак, понедељак

Пише: Антонио Ј.

Данас сам баш лепо расположен, без икаквог посебног разлога. Једноставно - осећам се лепо и не жалим се ни због чега. Данас ми је је диван дан, иако ми није рођендан. Није било ни плате, па да сам због тога срећан. Ма, ни благог петинга (пошто је добила) није било. Једноставно сам се пробудио оран, ведар и чио. Претпостављам да се млади извиђачи тако осећају свакодневно, као и фолклораши, пошто су они вазда нешто насмејани.

Потом сам изашао на улицу и упутио се на крајњу дестинацију познату под називом "радно место". Застао сам да купим бурек, онако насмејан наручио, узео и платио оброк, насмејан пожелео пријатан дан и наставио даље. Продавачица ме је гледала збуњено све време, пренеражено чак. Добро, када ти смена почиње око 4 ујутру, тешко да можеш бити претерано расположен, ал' добро - такав је живот.

Срео сам пар пензионера успут, који се и после 2 деценије нису одвикли од ранојутарњег заузимања бусије испред продавнице, а све ради куповине векне 'леба и литре млека, оног у кеси. Ушло им је у крв то. Мислим да су у мом насмејаном изразу лица видели напад на поредак ствари у изврнутој реалности, свету који су створили у својим главама, а у ком било ко није надрогиран не може бити насмејан, а камоли расположен. Једноставно - ако се смејеш тек тако, без икаквог разлога, ако се некоме јавиш или пожелиш свако добро, ти си аутоматски наркоманчина или чак хохштаплер неки. Ако њима није лепо, онда ни другима не може бити лепо. Лепо је било само онда када је њима било лепо, а то је баш давно било.

"Зашто се ти, младићу, смејеш?" - упитао би неко од њих. Како ја да објасним да се смешим без икаквог посебног разлога, да сам једноставно устао насмејан, да је дан леп сам по себи и да гледам да ту позитивну енергију одржим што дуже јер ме чини срећним, јер је сам осећај леп. Разумем ја да је цео свет једном ногом дубоко загазио у амбис и да "Киндер јаје" нема више онако супер играчкице као некада давно, све то итекако разумем, предобро чак, али то не значи да треба да игноришем дашак овог ветра који носи позитиван елан. Дисаћу пуним плућима макар и на трен, јер је то најлогичнија ствар коју могу да урадим. Лако је бити мргуд - зато их и има толико.

Како сам стигао на посао, тако сам почео да шкргућем зубима, иако сам и даље држао осмех на лицу. Моју срећну ауру је кренула да притиска хорда негативне енергије која је избијала из мојих колега. У тренутку сам помислио да ће ме кроз два сата окружити сви, везати ми руке и одвести ме на ломачу како би прочистили моју запоседнуту душу. Да ли зато што је понедељак у питању, па су сви само због тога нервозни или им је викенд био права пропаст, тек нико од њих ми није људски отпоздравио на моје "добро јутро". Учинило ми се да ме сви сматрају кривцем за своје поразе или да у мом понашању виде нешто што их провоцира, што подрива темеље њихових живота.

Требало је да јавим да се не осећам добро и да дан проведем код куће, да наручим неку клопу и да максимално искористим то што сам се добро осећао. Сваким минутом којим седим у столици, загледан у монитор док паралелно радим и пишем ове редове, шватам да ме полако прожима та учмала сила, зарива своје зубе у све поре мога тела и трује ми дух својим отровом. Почела је још једна радна недеља и крај смене је тако далеко, а о викенду да и не говорим. Осећам се као новогодишња прскалица која светли у пећини - као ситна, најситнија искра која се полако гаси.

Укључујем психичког аутопилота како бих сачувао барем мало те светлости у којој бих уживао по повратку у стан. Тиха предаја је била неминовна. Не могу бити ни најмање поносан на себе због тога што сам подлегао утицају већине, мада сам свестан да бих у супротном ушао у вербални конфликт са неким од дежурних мргуда у фирми, а то никако не би било добро. Овако ћу барем успети да избегнем смарања и провокативна питања која би дестабилизовала крхку хармонију овог радног колектива. А, сада да се бацим на бурек - ред је.

петак, 08. мај 2015.

Рецесија

Пише: Антонио Ј.

- "Брате, страшно је ово што нам раде!"
- "Шта то?"
- "Па, све ово: свакога дана је живот све скупљи, цене расту, плате падају, народ гладује јер нема посла... Беда на све стране."
- "Видим, теби је баш лоше: фураш ајфон, пијеш еспресо у подне свакодневно, сваког викенда се смуцаш по задимљеним, али тако "ин" клубовима иако дана стажа немаш."

Док идем на посао, видим људе који испијају своје прве шољице кафе у седам сати ујутру у неком кафићу. Да не знам боље, мислио бих да је то кафа за пред спавање после целоноћне пијанке. Но, то ипак није случај. Мој град, а верујем и многи други у овој земљи (региону чак) имају ту стандардну екипу модерних квази-јапија која им окупира неколико столова пар минута после почетка радног времена. Готово сви они имају испред себе шољицу еспреса, флашицу киселе, паклу цирагета са упаљачем. Мобилни углавном држе у рукама и гледају шта их већ тог јутра занима. Новине читају они који су ближи четрдесетим, из навике ваљда. Ако и јуре онај "хаппy хоур" када је кафа јефтинија, онда и нису на претераној уштеди, пошто је флашица од четврт литра киселе скупља од велике кригле точеног пива, а то је јерес какве нема.

Елем, седам и нешто је изјутра и они су на својим "радним местима". Да, да - на радним местима, то је сасвим сигурно. Како другачије објаснити то што се те фаце могу срести и тамо негде око четири поподне, у тим истим кафићима, са неким другим пићима? Ако су и предузетници, онда мора бити да су магнати слични овима што имају телевизије, авионе, камионе, мешалице и шта већ не, пошто ни у овој земљи није забава баш толико јефтина као што странци мисле, а медији желе да нам представе.

Да се разумемо одмах: баш мене брига колико ко има, ко колико троши и ко шта ради. Ово је слободна земља у којој свако може да троши свој новац онако како мисли да треба да га троши. Све ово пишем због тога што се на општи хаос у земљи понајмање жале они којима је најгоре, они који ни сами нису свесни како преживљавају цео месец са неким социјалним примањима, док су им издаци дупло, ако не и троструко већи. Уз помоћ штапа, канапа, вудуа и клин-чорбе, ваљда. Најбучнији су они који траже посао, а моле Бога да га не нађу. О недостатку кинте се јадају они који је никада нису зарадили, који не знају како је то када одрађујеш дупле смене да би сакупио довољно за оно што желиш и који не умеју да цене ту новчаницу коју добијају простим повлачењем мајчиних скута.

Превише нереалиста је ових дана, људи који очекују да ће посао наћи њих, да ће то бити нешто у пи-ар маниру, са канцеларијом, засебним столом, службеним лаптопом и мобилним. Дакле, краватица, оделце, добра платица, коктели, службени ручкови и нека секси секретарица. Типичан холивудски сан, шарена лажа за бесне масе. И онда када виде да им тај сан неће постати јава, када виде да су и даље ту где јесу, онда им ништа не ваља. Наравно да не ваља - када је и ваљало? Док су једни радили, други, трећи и четврти су четовали. Док су ови први гутали оно што им се сервира док им је кичма пуцала, сви остали су камповали, шетали по месечини, посматрали свет кроз ружичасте наочаре. Када им је потом тај исти свет поставио ногу и када су се сурвали на блатњаво тло, онда су почели да говоре о некој неправди. Јадни они, тражили су продужени еспресо са шлагом, а добили су кратки са млеком.

Најтрагичније у свему томе је што они нису најгори од ове јадалачке сорте. Пар неких колега се заковало са кредитима, потврдама, чековима и дозвољеним минусима, па не знају где бију. Колико год систем био труо и штетан по самог радника, тог истог радника нико није био по ушима да узима све што му се пружа, а што је праћено криминално високим каматама. Нико не чита она ситна слова, сви виде само оно (исписано великим словима) што је на (лажној) акцији и на (лажном) снижењу. Виде холивудски свет тамо где га нема, где је голет апатије прекрила сваки педаљ. Дугују новац за струју, али имају најновији мобилни од пар стотина евра. До трафике иду аутомобилом да би купили цигарете, а у фрижидеру им стоји насецкани пилећи паризер и кесица мајонеза. Траже да држава уради нешто, а за први мај иду у природу да би се најели и накркали као да сутрадан иду на фронт из ког се можда неће вратити. Јер, то је дан за одмор радног народа. Пикник шенлучења, празник мамурлука.

Затрпавамо се у смећу које са тераса бацамо у контејнер који обавезно промашимо. Бацамо и тоне хлеба дневно пошто нам је испод части да једемо попару уместо бурека. Јер, нека је и бурек, али бар ће свет то да види - да не причају душмани свашта. Све је повезано, сви ти људи - и они са почетка овог текста и они потоњи. Једни друге употпуњују, део су истог микрокосмоса. Живе у свету парадокса који су несвесно сами створили. И када говоре гласно - они ћуте. Њихове речи се одбијају од ушију оних који не желе да их чују. Речи, све те речи су празне, без снаге и без полета. Толико њих стално говори како треба камен бацити, јер ће он покренути лавину. Но, нико то не ради. Изгледа да је свима толико добро, да немају разлога за цимање. Ни потписник ових редова није изузетак, да будемо начисто.

- "Брате, има да запалим одавде. Мој комша отишао пре неколико месеци, каже ми његова кева да се већ снашао тамо преко гране, добар посао, фина платица, нема намере да се враћа."
- "Све је то лепо, само што је твој комша радан човек, одувек је запињао, помагао маторцима, никада није бежао од лопате и у свашта се нешто разумео. Плус је учио мало језик пре него што је окушао срећу у беломе свету."
- "Да, али кад је успео он са само средњом школом, што не бих ја са факсом?"
- "За почетак, зато што си ти нерадник каквог нема, што ни кашику ниси дизао, већ си само грицкао помфрит уз помоћ прстију, што си и основну и средњу, а и факс завршио захваљујући ћалетовим везама. Да си се барем мало угледао на њега, сада би могао комотно да питаш "пошто држава?" Овако само можеш да глумиш трагичара у својој монодрами!"

среда, 06. мај 2015.

Конспирација

 Пише: Антонио Ј.

- "Знате ли ви, момци, да нас ЦИА прати преко Фејсбука?"
- "Е?"
- "Да, да - истину вам кажем. Кад се улогујеш, тако ти њима отвориш врата ка свом компјутеру, па они виде шта ти ту све имаш и онда сазнају све о теби."
- "Ахааа?"
- "Цео свет шпијунирају, бре. И да пазиш на оне кукије, колачиће - то обавезно искључи, пошто ако је то укључено, онда ти они тако пребаце свој софтвер за шпијунирање и онда могу да виде да ли користиш оригинални "Виндовс" или не и да ли имаш пиратерију неку по харду."

Овако је, из ведра неба, прекинуто ортаково и моје испијање пивчаге после радног времена. Да - после радног времена, јер ми нисмо неки директорчићи, шефићи или барем старији референти, па да пијемо у периоду између 7 изјутра и 3 поподне. Елем, били смо на пола друге лименке (била платица, па нам се може) кад нас је заскочио овај ишчашени Молдер са почетка текста. Да је барем причао о неким ванземаљцима, судњем дану или о томе како се калио челик, па и да искулирамо, али човек одма' кренуо са америчким обавештајним службама, Фејсу (не Фејси), а ценим да би се лако прешалтовао на илуминате, са кратком задршком код Ватикана. Зато увек кажем: ако ћеш ме смарати тако тешким темама, онда ме прво напој људски, јер тада не дајем пет пара за баљезгарије. Овако ме само жести, а то није нити лепо, нити хумано, а притом није ни по Женевској конвенцији.

Када ми овакву причу сервира неко старији, а коме су покретне слике на црно-белом "ЕИ Ниш" телевизору једно од светских чуда, ја могу да искулирам ситуацију. Једноставно су таквим људима све те ствари ван круга интересовања и разумевања, те не видим поенту да се око њих деражирам. Међутим, када ми неко мојих година, сличног или вишег образовања и са набеђеним ставом да је интелектуално супериорнији од главног одбора месне заједнице крене са оваквим паметовањем, онда не могу да останем хладнокрван.

Прво - поражавајућа је чињеница да такви имају право гласа и да такви могу да утичу на коначан изглед изборне трке. Језиво. Друго - поражавајуће је и то да су такви примерци модерног, просечног, српског, младог човека најобичнији згубидани који не доприносе ни повећању кућног буџета, а камоли да раде нешто друго што може бити друштвено корисно. За себе кажу да немају ни приходе, а ни рашоде. Једино што не шватају да је и она вода која протече како би испрала оно што изруче у WЦ шољу изјутра један велики рашод, који на годишњем нивоу није никако занемарљив. Али, ни то им није доста, те своје бисере изручују у свакој могућој прилици када се нађу у неком друштву у коме је на снази драмска пауза.

Ако ме Јенкији и прате преко фејса, онда им изјављујем саучешће и проглашавам их згубиданима највишег згубиданског реда. "Бели правоуганик на белој позадини" је најбољи опис како мог виртуалног живота, тако и овог испред драгстора. До сада сви који су имали прилике да очитавају моју личну карту знају да увек доручкујем бурек и јогурт, да за ручак једем зидарски сендвич (по' векне 'леба, салама и мајонез), а да за вечеру иде 100 грама кикирикија и 2 лименке пива. Ја нисам просек, ја сам преживар - преживљавам од првог до првог како знам и умем. Кога је из те прекобарске недођије брига за мене?

И ја и мој ортак пивопија и овај Молдер и сви ми смо само статистичка грешка, скуп информација које не утичу на глобалну економску игру. Наши индентитети неће бити украдени јер их већ одавно немамо. Сви ми смо стављени са једне стране шаховске табле, а наше потезе вуку неки други људи, највероватније путем својих таблета последње генерације. Стога се ти, радни народе, слободно самозаваравај да можеш нешто променити и да ћеш разбити ту банду која је исплела своју глобалну мрежу трафикинга, мобинга, селфија и филмских римејкова који терају на повраћање.

- "Батице, јес' ти мени добро?"
- "Јесам, батице - што питаш?"
- "Па, видим да си пао у ватру због оног твог блентавог комше, а држиш ту лименку већ скоро пола чуке, контам да је одавно празна. Да попијемо по још једну ил' да се разилазимо?"
- "Вера ми не дозвољава да попијем мање од три. Стога - давај, давај."