уторак, 21. април 2015.

Једна јутарња прича

Пише: Антонио Ј.

Са великим напором отварам очи. Чини ми се као да их и нисам отворио, јер је око мене мркли мрак. Померам десну руку и претурам по ноћном сточићу у потрази за мобилним телефоном. После мало муке успевам да га напипам, те констатујем да је тројка прошла за неких петнаестак минута. Лепо, то ми је баш било потребно, да се пробудим 4 сата пре времена. Не преостаје ми ништа друго него да покушам да украдем још мало сна, па да се спремам за нове радне победе.

Телефон враћам назад на сточић, намештам јастук, те се окрећем на другу страну кревета и покушавам да заспим. И, као за инат, прва мисао пада на памет, прва грудва која је бачена и која најављује бесомучно грудвање. Ма, какво грудвање - лавина, бре. Помислио сам на то како ћу са последњом хиљадарком у џепу да купим хране која ће потрајати до краја викенда, а да исто тако купим и нешто пива да ми се нађе, пошто од излазака нема ништа док не легне плата која већ касни. Почињем да осећам онај благи свраб у екстремитетима који не можеш да почешаш људски и који никако не пролази. Ни сам не знам зашто се нервирам, пошто се у овако сличној ситуацији нађем на крају сваког месеца у послењих годину и нешто дана.

Некада... ех, некада сам са том једном хиљадарком био на коњу, али је од тог доба тај исти коњ скапао, а трошкови се утростручили. Ни то све не би био проблем да се и та резервна свота новца, за не дај Боже, увећала троструко. Али, авај - за просутим млеком не вреди плакати. Помирио сам се са тим да ћу наредних неколико дана јести клот кромпир спремљен на различите начине, плус ћу имати за две дволитре за викенд. Пуна капа.

Поново сам се окренуо у кревету, са надом да сам се умирио и да ћу коначно захркати. Испоставило се да је та нада била узалудна као нада просечне мисице да ће завладати мир у свету. Сетих се обавеза које имам за викенд, а које укључују провођење солидног дела дана са фамилијом на неком окупљању, прослави нечега. Воле они то и воле да ме позивају, шатро да покажу да ме не зову само када им треба нека помоћ. Пошто пара за поклон немам (а и да имам - одакле ми?), мораћу да, иако то мрзим, позајмим кинту.

Од те помисли је свраб почео да се појачава, а у глави је почело да ми пулсира. Решио сам да ћу да се исфолирам и да јавим да сам прехлађен, да ме је шибнула промаја и да сам полу-укочен, те ћу се решити и те беде. С обзиром да из стана нећу избијати, нико ме неће провалити. Једино ако их којим случајем не потресе прича, па ме неко од њих обиђе, носећи ми кило наранџи, у шта чисто сумњам.

Руком сам посегнуо за мобилном, да проверим колико сам времена изгубио. Хах, супер - само сат времена. Дивота. Од узрујаности сам морао да устанем и да се одгегам до тоалета, да пустим певцу крв. Сијалица је прегорела чим сам притиснуо дугме за укључивање светла. Пошто нисам имао жељу да се сада и са тим бакћем, укључио сам ону сијаличицу код огледала изнад лавабоа, и тако укључену сам је оставио и по завршетку посла, за сваки случај. Вратио сам се у кревет, чврсто решен да сан пригрлим целим својим бићем.

Скачем из кревета, као пресечен. Аларм нисам чуо, а сат показује да сам спавао два сата дуже. Човече, награбусио сам само тако. Док једном руком навлачим панталоне, другом руком држим четкицу и перем зубе. У паузи та два посла припремам остале ствари за облачење и за у џепове, те после неких десетак минута коначно пичим ван. Нема гужве и то ми невероватно одговара, пошто јурим као мува без главе, а у таквом стању бих некога одбацио ко зна колико метара у случају да га само мало закачим.

Стомак крчи и стеже се, пошто сам доручак прескочио, као и кафу, а то никако није добро. У једној од пекара које су ми успут купујем једну кифлу са сиром, чисто да заварам глад. У пар залогаја сам елиминисао тај брзи доручак, те настављам са слаломом до радног места. Ако ми не припрете са смањењем плате, биће добро. Мада, какве сам среће...

Стижем испред улазних врата фирме и ту правим малу паузу, чисто да дођем до даха. Успевам да унормалим дисање, са чела бришем грашке зноја и хватам се за кваку. Иако се она помера, врата одбијају да сарађују. Немогуће је да су се сви успавали. Покушавам поново. Јок, нема шансе. Узимам мобилни, спреман да позовем неког од колега, да видим о чему се ради. У том тренутку сам тек шватио зашто нисам чуо аларм - нисам га чуо јер га нисам ни укључио, пошто недељом не радим. Браво, легендо! Псујем себе онако сочно, али се такође и смејем. Кажу да се овакве или сличне ствари дешавају и најбољима, али то баш и није нека утеха. Ако ништа друго, лепо је јутро, па ћу се лагано пошетати до куће.

Улазим назад у стан, скидам са себе радну одећу и пребацујем се у шорц и мајицу без рукава. Из фрижидера узимам хладну воду и насипам је у чашу. Иза тегле ајвара налазим једну флашицу раџе, популарно названо „унуче“ и тако себи подижем расположење - лепо је када се човек пријатно изненади. Џезву са водом стављам на ринглу. Отварам креденац из кога узимам кутију са кафом. Отварам је и тиме поново кварим расположење - кутија је празна. У том тренутку нестаје и струја. Па, ако ништа друго, барем имам „унуче“. Убијам га у два гутљаја, испијам чашу воде и без даљег размишљања се враћам у кревет.

Тек што је почела да ме обузима она топлина која наступа тик пред сан, стиже ми порука. Намрштен и приде гунђајући, телефон узимам у руке. Читам поруку, а осмех ми се враћа на лице. Каже да јој је досадно и да ће доћи мало да изблејимо. Каже да доноси пиво. Супер. Можда овај дан неће бити потпуни фијаско. Можда... Боље да не размишљам даље, само ћу избаксузирати нешто.