четвртак, 30. април 2015.

Грешка у матриксу

Пише: Антонио Ј.

По ко зна који пут сам самог себе упитао за чије здравље сам ја решио да се социјализујем, те сам решио да изађем у кафић у који ми се не иде, да имам вербалну интеракцију са људима које очима не могу да гледам и да се смешкам као политички кандидат док тимари краву која у том тренутку избацује товар онако поштено, без пардона. Стварно, шта ми то треба у животу?

И тако ја казах самоме себи како је точено пиво, иако дупло скупље, ипак некако лепше конзумирати у задимљеном локалу у ком иде музика уз коју сам падао у транс док сам био средњошколац (унутрашње ја самом себи удара шамар због тог подсећања), где се и даље окупља екипа која, кад боље размислим, очигледно нема други дом (осим дома у срцу газдином) која и даље живи живот (то није реклама) у коме свако свакога фарба, покушавајући да продају неку финту која ће им донети бесплатно пиће. Егзотично, апсолутно егзотично. Како одолети?

По самом уласку ме је, онако родитељски, по психи опалила атмосфера која је еквивалент атмосфери која влада на окупљању матураната из 1860. Ценим да је на гробљу веселије барем три пута, ако не и више. Није да нема људи, али није ни да их има, пошто је осветљење и даље као у дому Влада Цепеша у пубертетским данима, па не мо'ш провалити колика је посећеност. Што се тиче димне завесе, и даље тврдим да је власник локала ангажовао неке Турке, двадесетак њих минимум, који стоје логистички лепо распоређени по разним деловима локала, док сваки од њих у исто време пурња по минимум десетак комада најгоре крџе, типа "Век" или "Формула", ако не и горе. Ужас, ја да вам кажем. Видим да и даље има неколико готичарки паркираних на самом почетку шанка, неких нових додуше, ваљда су млађе швеце оних претходних. Мени су оне све исте; ваљда морају да постоје због тога да би одржавале еквилибријум оперативним. С вером у Тарју, Слобода Чачак!

Видим да је и стари конобар и даље ту, мада са много више седих на много мање косе, са додатком Поаровских брчића, што је некако језиво за видети - слика која ће ме прогањати кроз снове, гарант. И даље је онако цинички надркан, преко оне ствари ме пита ш'а ћу да пијем. Узео сам једно велико точено и неку брљу, нечујно изговарајући молитву којом желим да сачувам желудајку од евентуалне хаварије. Наискап попих чашицу: разводњена шљивка нека, вероватно она куповна. Каква цена - такав и квалитет. Додуше, какав конзумент, таква и раџа, да се не лажемо. Платих одмах за сваки случај, пошто сам веома добро упознат са тенденцијом коју су запослени у овом локалу вазда имали, а која се огледала у пренабуџивању макар и најмањег рачуна. Поуздано знам да су најумешнији од њих плаћали обнову године на факсу, а то (признаћете) никако није мала ствар.

Препознах једнох од својих пајташа у некој омањој групици. Пошто је и он мене видео, фацијалном гестикулацијом ми је дао до знања да се довучем до њих и да га вадим одатле. То и урадих, пошто и овако не бих имао шта друго да радим, а и занимало ме је каква је ситуација на фронту када он, иначе лик који је вазда са свима добар и према свима фин (иако му се то о главу обија свакодневно), тражи сламку спаса - у овом случају мене, који сам много бољи као камен који се везује за канап и служи за успешан суицид утопљевањем.

Екипица ми је позната и то не по добру - смарачи који скоро па трећину века и даље паразитирају од својих матораца, апсолвентски апстиненти од времена када је Сакраменто играо финале западне конференције са Лејкерсима и које је Грим Реапер избрисао из евиденције јер оноземаљски сектор не зна шта да ради са таквим будалама, а и није им нешто запело, пошто већ имају и превише лудака који се крчакају у пакленом казану. Стигао сам таман на време да слушам о томе како се опањкавају они црнци... пардон - Афро-Американци који демонстрирају против прекомерне полицијске бруталности (да, и ја сам се запитао која то бруталност није прекомерна) и како су они размажени, јер живе као бубрези у лоју на терет белаца који редовно плаћају порез. Неко се нашао паметан па је рекао да они тамо преко баре не знају шта је тежак живот, те да би волео да их види да преживе месец дана са нашим платама, возећи се у нашем градском превозу и са нашим контролорима.

Мислим да ми је на пар секунди чука престала са радом после ове изговорене реченице, мада сам се ја лажно тешио да је то због оне разводњене брље од малопре. Дакле, шта све нећу чути у животу и то од лика који је говорио како је у природи човека (мушкарца, тачније) да нагиње полигамији. То је вероватно закључио из искуства док је паралелно шамарао мајмуна наизменично прво десном, па онда левом руком. Подршку у својим ставовима (везаним за ове опаљене Јенкије свих боја и са свих меридијана) је имао у пропалој скинетици, која је мржњу према ћалету који ју је терао да иде на часове клавира и соло певања преусмерила на мржњу према целом свету. Поменута је и Скандинавија као нека оаза од остатка дегенеративног света, а посебно од ове наше затуцане паланачке средине. То знају јер су то прочитали на неком форуму на интернету. Добро је да нису то открили на неком блогу, буди Бог с нама, пу, пу. Кажу да је залудност ђавоље игралиште, што је можда и тачно, али онда на том игралишту ђаво игра школице у ружичастом трикоу за балерине, док се ова група "великомислилаца" игра између две ватре са медицинком величине кошаркашке лопте.

Кад смо већ код лопте, испрва ме је зачудило што су поменули домаћи фудбал, али онда сам се сетио да су медији (поново) бомбардовали пучанство бомбастичним насловима везаним за "немиле сцене виђене на нашем највећем стадиону по ко зна који пут". Елем, екипица је поменула како су Енглези све то лепо средили (ваљда док су пили чај у подне) и како код њих навијачи скупљају маслачке уместо да се бију са народном милицијом. Добро, нису баш тако рекли, али тако је звучало. Па, бре, мислим се: до јуче сте само пратили само доживљаје највећег сина свих наших народа и народности (хинта - није Тито у питању), а сада се разумете у све и свја. О, животе - луталицо! Имао сам жарку жељу да уђем у расправу, али је моја подсвест почела да убија Бога мојој свести, те сам се искулирао и само позвао ортака да одемо по нову туру. Питали смо остале шта пију и полако кренули ка шанку. Ту се, наравно, нисмо зауставили, већ смо, сада већ мало (више) бржим кораком, наставили ка излазу.

По успешном "бекству из Шошенка" смо се упутили ка локалном драгстору, отвореном 24 сата дневно, на по две ил' три лименке пивџане, да уз њих видамо емоционалне ране које смо запатили ове вечери. Кажу наши стари да "болест не бира" и ту се апсолутно слажем. Сва срећа па постоји пиво. И раџа, када је има. Медикаменти по правој мери, а и цени.