уторак, 07. април 2015.

Чувари плаже у зимском периоду

Пише: Антонио Ј.

Као и свакој другој особи, и мени је моје дупе најбитније. То је сасвим логично и сасвим легитимно стање ствари, пошто свако мора да брине за самога себе. Међутим, то не значи да због тога треба да било ко од нас гази преко других како би задржао тло под ногама и како би просперирао. Али, не лези враже - не мисле сви као ја.

Претпостављам да неки људи, тобожњи пријатељи, превише и прелако узимају здраво за готово заједничку прошлост, злоупотребљавају је ради остваривања својих замисли у сценарију где они замисле жељу, а ја им је остварим. Морам признати да ми је драго када драгим људима помогнем у када им дође нека варијација жуте минуте. Једноставно, леп је осећај када се нађеш некоме, помаже ти да на неки начин спознаш и самога себе. Но, понекад туђе потребе, проблеми и све оно што их тишти могу да се категоризују као најобичнији себичлук, као безобразлук.

Постаје невероватно иритантно када те неко из фамилије позове да те пита за нешто око компјутера, да чује твоје мишљење о проблему који је настао у тренуцима док се њихов не баш мали наследник забављао у виртуелном свету. Ако неку алатку рабиш свакодневно, потруди се да научиш најосновније о њој. Возач си, стога имаш неко знање о аутомобилима, те из тога произилази да знаш шта можеш и сам да поправиш, под условом да није неки квар који води ка хаварији. Не зовеш друге људе да би их питао шта да радиш када ти блинка лампица за резервоар. Исто тако, не зовеш укућане да ти промене канал на ТВ-у путем даљинског управљача, јер ти се не гледа получасовни рекламни блок.

Запитам се, да ли су људи постали такви због времена у коме живимо, а у коме је најосновнија егзистенција на напрслим стакленим ногама или су једноставно одувек били такви, а само су тај део својих личности успешно крили. Може бити да је производ вешто био лепо сакривен испод амбалаже саткане од најфинијих речи, лажи које су потребне свима нама који желимо да верујемо да свет није труо све до сржи, да та гангрена људског духа није постала његова сама основа.

И сви се нешто смешкају, сви покушавају да одобровоље некога, тапшу друге по раменима, играју своју улогу. Кажу да су очи огледало душе, али те очи само исијавају, превише и прејако, у њима нема назнака шта се крије иза завесе. Оне су као оно стакло које виђамо у собама за саслушавање у холивудским филмовима - видимо само свој одраз, а оно што је иза њих остаје скривено у тами која прогута и најсветлију мисао.

На крају ипак изађемо у сусрет свима њима, јер је тас превагнуо у ту страну. Изађемо у сусрет јер бисмо сами себе презирали због тога што би дозволили да нам мрачнија страна ега диктира потезе. Да, све су шансе да ћемо на крају извући дебљи крај због свег тог доброчинства. И да - сами смо себи криви због свега тога, јер смо се сами ставили у ту позицију чувара плаже у зимском периоду. Тапшање по рамену и захвалност до гроба се чују пригушено, готово као ехо који долази из даљине. То и није тако чудно - те речи долазе од особа које су далеко од нас, из другог неког света, долазе од сенки некада драгих људи.