четвртак, 30. април 2015.

Грешка у матриксу

Пише: Антонио Ј.

По ко зна који пут сам самог себе упитао за чије здравље сам ја решио да се социјализујем, те сам решио да изађем у кафић у који ми се не иде, да имам вербалну интеракцију са људима које очима не могу да гледам и да се смешкам као политички кандидат док тимари краву која у том тренутку избацује товар онако поштено, без пардона. Стварно, шта ми то треба у животу?

И тако ја казах самоме себи како је точено пиво, иако дупло скупље, ипак некако лепше конзумирати у задимљеном локалу у ком иде музика уз коју сам падао у транс док сам био средњошколац (унутрашње ја самом себи удара шамар због тог подсећања), где се и даље окупља екипа која, кад боље размислим, очигледно нема други дом (осим дома у срцу газдином) која и даље живи живот (то није реклама) у коме свако свакога фарба, покушавајући да продају неку финту која ће им донети бесплатно пиће. Егзотично, апсолутно егзотично. Како одолети?

По самом уласку ме је, онако родитељски, по психи опалила атмосфера која је еквивалент атмосфери која влада на окупљању матураната из 1860. Ценим да је на гробљу веселије барем три пута, ако не и више. Није да нема људи, али није ни да их има, пошто је осветљење и даље као у дому Влада Цепеша у пубертетским данима, па не мо'ш провалити колика је посећеност. Што се тиче димне завесе, и даље тврдим да је власник локала ангажовао неке Турке, двадесетак њих минимум, који стоје логистички лепо распоређени по разним деловима локала, док сваки од њих у исто време пурња по минимум десетак комада најгоре крџе, типа "Век" или "Формула", ако не и горе. Ужас, ја да вам кажем. Видим да и даље има неколико готичарки паркираних на самом почетку шанка, неких нових додуше, ваљда су млађе швеце оних претходних. Мени су оне све исте; ваљда морају да постоје због тога да би одржавале еквилибријум оперативним. С вером у Тарју, Слобода Чачак!

Видим да је и стари конобар и даље ту, мада са много више седих на много мање косе, са додатком Поаровских брчића, што је некако језиво за видети - слика која ће ме прогањати кроз снове, гарант. И даље је онако цинички надркан, преко оне ствари ме пита ш'а ћу да пијем. Узео сам једно велико точено и неку брљу, нечујно изговарајући молитву којом желим да сачувам желудајку од евентуалне хаварије. Наискап попих чашицу: разводњена шљивка нека, вероватно она куповна. Каква цена - такав и квалитет. Додуше, какав конзумент, таква и раџа, да се не лажемо. Платих одмах за сваки случај, пошто сам веома добро упознат са тенденцијом коју су запослени у овом локалу вазда имали, а која се огледала у пренабуџивању макар и најмањег рачуна. Поуздано знам да су најумешнији од њих плаћали обнову године на факсу, а то (признаћете) никако није мала ствар.

Препознах једнох од својих пајташа у некој омањој групици. Пошто је и он мене видео, фацијалном гестикулацијом ми је дао до знања да се довучем до њих и да га вадим одатле. То и урадих, пошто и овако не бих имао шта друго да радим, а и занимало ме је каква је ситуација на фронту када он, иначе лик који је вазда са свима добар и према свима фин (иако му се то о главу обија свакодневно), тражи сламку спаса - у овом случају мене, који сам много бољи као камен који се везује за канап и служи за успешан суицид утопљевањем.

Екипица ми је позната и то не по добру - смарачи који скоро па трећину века и даље паразитирају од својих матораца, апсолвентски апстиненти од времена када је Сакраменто играо финале западне конференције са Лејкерсима и које је Грим Реапер избрисао из евиденције јер оноземаљски сектор не зна шта да ради са таквим будалама, а и није им нешто запело, пошто већ имају и превише лудака који се крчакају у пакленом казану. Стигао сам таман на време да слушам о томе како се опањкавају они црнци... пардон - Афро-Американци који демонстрирају против прекомерне полицијске бруталности (да, и ја сам се запитао која то бруталност није прекомерна) и како су они размажени, јер живе као бубрези у лоју на терет белаца који редовно плаћају порез. Неко се нашао паметан па је рекао да они тамо преко баре не знају шта је тежак живот, те да би волео да их види да преживе месец дана са нашим платама, возећи се у нашем градском превозу и са нашим контролорима.

Мислим да ми је на пар секунди чука престала са радом после ове изговорене реченице, мада сам се ја лажно тешио да је то због оне разводњене брље од малопре. Дакле, шта све нећу чути у животу и то од лика који је говорио како је у природи човека (мушкарца, тачније) да нагиње полигамији. То је вероватно закључио из искуства док је паралелно шамарао мајмуна наизменично прво десном, па онда левом руком. Подршку у својим ставовима (везаним за ове опаљене Јенкије свих боја и са свих меридијана) је имао у пропалој скинетици, која је мржњу према ћалету који ју је терао да иде на часове клавира и соло певања преусмерила на мржњу према целом свету. Поменута је и Скандинавија као нека оаза од остатка дегенеративног света, а посебно од ове наше затуцане паланачке средине. То знају јер су то прочитали на неком форуму на интернету. Добро је да нису то открили на неком блогу, буди Бог с нама, пу, пу. Кажу да је залудност ђавоље игралиште, што је можда и тачно, али онда на том игралишту ђаво игра школице у ружичастом трикоу за балерине, док се ова група "великомислилаца" игра између две ватре са медицинком величине кошаркашке лопте.

Кад смо већ код лопте, испрва ме је зачудило што су поменули домаћи фудбал, али онда сам се сетио да су медији (поново) бомбардовали пучанство бомбастичним насловима везаним за "немиле сцене виђене на нашем највећем стадиону по ко зна који пут". Елем, екипица је поменула како су Енглези све то лепо средили (ваљда док су пили чај у подне) и како код њих навијачи скупљају маслачке уместо да се бију са народном милицијом. Добро, нису баш тако рекли, али тако је звучало. Па, бре, мислим се: до јуче сте само пратили само доживљаје највећег сина свих наших народа и народности (хинта - није Тито у питању), а сада се разумете у све и свја. О, животе - луталицо! Имао сам жарку жељу да уђем у расправу, али је моја подсвест почела да убија Бога мојој свести, те сам се искулирао и само позвао ортака да одемо по нову туру. Питали смо остале шта пију и полако кренули ка шанку. Ту се, наравно, нисмо зауставили, већ смо, сада већ мало (више) бржим кораком, наставили ка излазу.

По успешном "бекству из Шошенка" смо се упутили ка локалном драгстору, отвореном 24 сата дневно, на по две ил' три лименке пивџане, да уз њих видамо емоционалне ране које смо запатили ове вечери. Кажу наши стари да "болест не бира" и ту се апсолутно слажем. Сва срећа па постоји пиво. И раџа, када је има. Медикаменти по правој мери, а и цени.

уторак, 21. април 2015.

Једна јутарња прича

Пише: Антонио Ј.

Са великим напором отварам очи. Чини ми се као да их и нисам отворио, јер је око мене мркли мрак. Померам десну руку и претурам по ноћном сточићу у потрази за мобилним телефоном. После мало муке успевам да га напипам, те констатујем да је тројка прошла за неких петнаестак минута. Лепо, то ми је баш било потребно, да се пробудим 4 сата пре времена. Не преостаје ми ништа друго него да покушам да украдем још мало сна, па да се спремам за нове радне победе.

Телефон враћам назад на сточић, намештам јастук, те се окрећем на другу страну кревета и покушавам да заспим. И, као за инат, прва мисао пада на памет, прва грудва која је бачена и која најављује бесомучно грудвање. Ма, какво грудвање - лавина, бре. Помислио сам на то како ћу са последњом хиљадарком у џепу да купим хране која ће потрајати до краја викенда, а да исто тако купим и нешто пива да ми се нађе, пошто од излазака нема ништа док не легне плата која већ касни. Почињем да осећам онај благи свраб у екстремитетима који не можеш да почешаш људски и који никако не пролази. Ни сам не знам зашто се нервирам, пошто се у овако сличној ситуацији нађем на крају сваког месеца у послењих годину и нешто дана.

Некада... ех, некада сам са том једном хиљадарком био на коњу, али је од тог доба тај исти коњ скапао, а трошкови се утростручили. Ни то све не би био проблем да се и та резервна свота новца, за не дај Боже, увећала троструко. Али, авај - за просутим млеком не вреди плакати. Помирио сам се са тим да ћу наредних неколико дана јести клот кромпир спремљен на различите начине, плус ћу имати за две дволитре за викенд. Пуна капа.

Поново сам се окренуо у кревету, са надом да сам се умирио и да ћу коначно захркати. Испоставило се да је та нада била узалудна као нада просечне мисице да ће завладати мир у свету. Сетих се обавеза које имам за викенд, а које укључују провођење солидног дела дана са фамилијом на неком окупљању, прослави нечега. Воле они то и воле да ме позивају, шатро да покажу да ме не зову само када им треба нека помоћ. Пошто пара за поклон немам (а и да имам - одакле ми?), мораћу да, иако то мрзим, позајмим кинту.

Од те помисли је свраб почео да се појачава, а у глави је почело да ми пулсира. Решио сам да ћу да се исфолирам и да јавим да сам прехлађен, да ме је шибнула промаја и да сам полу-укочен, те ћу се решити и те беде. С обзиром да из стана нећу избијати, нико ме неће провалити. Једино ако их којим случајем не потресе прича, па ме неко од њих обиђе, носећи ми кило наранџи, у шта чисто сумњам.

Руком сам посегнуо за мобилном, да проверим колико сам времена изгубио. Хах, супер - само сат времена. Дивота. Од узрујаности сам морао да устанем и да се одгегам до тоалета, да пустим певцу крв. Сијалица је прегорела чим сам притиснуо дугме за укључивање светла. Пошто нисам имао жељу да се сада и са тим бакћем, укључио сам ону сијаличицу код огледала изнад лавабоа, и тако укључену сам је оставио и по завршетку посла, за сваки случај. Вратио сам се у кревет, чврсто решен да сан пригрлим целим својим бићем.

Скачем из кревета, као пресечен. Аларм нисам чуо, а сат показује да сам спавао два сата дуже. Човече, награбусио сам само тако. Док једном руком навлачим панталоне, другом руком држим четкицу и перем зубе. У паузи та два посла припремам остале ствари за облачење и за у џепове, те после неких десетак минута коначно пичим ван. Нема гужве и то ми невероватно одговара, пошто јурим као мува без главе, а у таквом стању бих некога одбацио ко зна колико метара у случају да га само мало закачим.

Стомак крчи и стеже се, пошто сам доручак прескочио, као и кафу, а то никако није добро. У једној од пекара које су ми успут купујем једну кифлу са сиром, чисто да заварам глад. У пар залогаја сам елиминисао тај брзи доручак, те настављам са слаломом до радног места. Ако ми не припрете са смањењем плате, биће добро. Мада, какве сам среће...

Стижем испред улазних врата фирме и ту правим малу паузу, чисто да дођем до даха. Успевам да унормалим дисање, са чела бришем грашке зноја и хватам се за кваку. Иако се она помера, врата одбијају да сарађују. Немогуће је да су се сви успавали. Покушавам поново. Јок, нема шансе. Узимам мобилни, спреман да позовем неког од колега, да видим о чему се ради. У том тренутку сам тек шватио зашто нисам чуо аларм - нисам га чуо јер га нисам ни укључио, пошто недељом не радим. Браво, легендо! Псујем себе онако сочно, али се такође и смејем. Кажу да се овакве или сличне ствари дешавају и најбољима, али то баш и није нека утеха. Ако ништа друго, лепо је јутро, па ћу се лагано пошетати до куће.

Улазим назад у стан, скидам са себе радну одећу и пребацујем се у шорц и мајицу без рукава. Из фрижидера узимам хладну воду и насипам је у чашу. Иза тегле ајвара налазим једну флашицу раџе, популарно названо „унуче“ и тако себи подижем расположење - лепо је када се човек пријатно изненади. Џезву са водом стављам на ринглу. Отварам креденац из кога узимам кутију са кафом. Отварам је и тиме поново кварим расположење - кутија је празна. У том тренутку нестаје и струја. Па, ако ништа друго, барем имам „унуче“. Убијам га у два гутљаја, испијам чашу воде и без даљег размишљања се враћам у кревет.

Тек што је почела да ме обузима она топлина која наступа тик пред сан, стиже ми порука. Намрштен и приде гунђајући, телефон узимам у руке. Читам поруку, а осмех ми се враћа на лице. Каже да јој је досадно и да ће доћи мало да изблејимо. Каже да доноси пиво. Супер. Можда овај дан неће бити потпуни фијаско. Можда... Боље да не размишљам даље, само ћу избаксузирати нешто.

уторак, 07. април 2015.

Чувари плаже у зимском периоду

Пише: Антонио Ј.

Као и свакој другој особи, и мени је моје дупе најбитније. То је сасвим логично и сасвим легитимно стање ствари, пошто свако мора да брине за самога себе. Међутим, то не значи да због тога треба да било ко од нас гази преко других како би задржао тло под ногама и како би просперирао. Али, не лези враже - не мисле сви као ја.

Претпостављам да неки људи, тобожњи пријатељи, превише и прелако узимају здраво за готово заједничку прошлост, злоупотребљавају је ради остваривања својих замисли у сценарију где они замисле жељу, а ја им је остварим. Морам признати да ми је драго када драгим људима помогнем у када им дође нека варијација жуте минуте. Једноставно, леп је осећај када се нађеш некоме, помаже ти да на неки начин спознаш и самога себе. Но, понекад туђе потребе, проблеми и све оно што их тишти могу да се категоризују као најобичнији себичлук, као безобразлук.

Постаје невероватно иритантно када те неко из фамилије позове да те пита за нешто око компјутера, да чује твоје мишљење о проблему који је настао у тренуцима док се њихов не баш мали наследник забављао у виртуелном свету. Ако неку алатку рабиш свакодневно, потруди се да научиш најосновније о њој. Возач си, стога имаш неко знање о аутомобилима, те из тога произилази да знаш шта можеш и сам да поправиш, под условом да није неки квар који води ка хаварији. Не зовеш друге људе да би их питао шта да радиш када ти блинка лампица за резервоар. Исто тако, не зовеш укућане да ти промене канал на ТВ-у путем даљинског управљача, јер ти се не гледа получасовни рекламни блок.

Запитам се, да ли су људи постали такви због времена у коме живимо, а у коме је најосновнија егзистенција на напрслим стакленим ногама или су једноставно одувек били такви, а само су тај део својих личности успешно крили. Може бити да је производ вешто био лепо сакривен испод амбалаже саткане од најфинијих речи, лажи које су потребне свима нама који желимо да верујемо да свет није труо све до сржи, да та гангрена људског духа није постала његова сама основа.

И сви се нешто смешкају, сви покушавају да одобровоље некога, тапшу друге по раменима, играју своју улогу. Кажу да су очи огледало душе, али те очи само исијавају, превише и прејако, у њима нема назнака шта се крије иза завесе. Оне су као оно стакло које виђамо у собама за саслушавање у холивудским филмовима - видимо само свој одраз, а оно што је иза њих остаје скривено у тами која прогута и најсветлију мисао.

На крају ипак изађемо у сусрет свима њима, јер је тас превагнуо у ту страну. Изађемо у сусрет јер бисмо сами себе презирали због тога што би дозволили да нам мрачнија страна ега диктира потезе. Да, све су шансе да ћемо на крају извући дебљи крај због свег тог доброчинства. И да - сами смо себи криви због свега тога, јер смо се сами ставили у ту позицију чувара плаже у зимском периоду. Тапшање по рамену и захвалност до гроба се чују пригушено, готово као ехо који долази из даљине. То и није тако чудно - те речи долазе од особа које су далеко од нас, из другог неког света, долазе од сенки некада драгих људи.