петак, 06. март 2015.

Зимске мозгарије слуђенога ума

Пише: Антонио Ј.

Све је почело једног сасвим обичног, хладног, тмурног и кишовитог фебруарског дана. Гледајући кроз прозор канцеларије, нисам се могао отргнути од свих тих мисли које су ми се мотале по глави већ дуже време. Поглед је отежавао ситуацију која је сама по себи била тешка: све то сивило које је нагризало све на шта је наилазило се пресликавало на психу.

„Депресија, илузија, она спава на каучу“, стихови који су ми пали на памет и који су, небесима хвала, макар на кратко отерали све оне тешке теме које су котиле брзином штакора. Чак ми се осмех појавио на уснама, краткотрајни додуше, али ипак осмех. Добро је: има наде - биће боље („неко виче, на папиру мртво слово“)...

Шодно ситуацији и расположењу, наручио сам кафицу и кокишку, пошто конзумирање шљиве није дозвољено током радног времена, поготово не на радном месту. Штета, јер сам баш био расположен да сукнем две, три дозе кратког, чисто да освежим душу. Елем, кажу да ће данас пустити плату, што је лепа вест. Свако воли када од банке добије СМС у коме пише да су неки новци легли на рачун. Онда после тога опсује, јер зна да ће у року од одмах морати да се опрости од једно 70 посто кинте, због свега и свачега. Е, тада тек добро дођу оне две, три, па и четири чашице шљивке (или било чега што је при руци), пошто је егзистенционални морал на веома ниским гранама. Џабе HP, џабе мана, када ти пост-транзициона свакодневица лупа родитељске шамаре без пардона.

Но, ако ништа друго, велике су шансе да се поентира у току вечери, сем ако изабраница срца мога не буде поново у неком чудном расположењу, које је све учесталије у последњих пола године. Да не знам да бројим, помислио бих да је тетка из Црвенке почела да долази два пута месечно, као да онај један пут није превише. На поштеди је чешће него током школовања, а веома добро се сећам дана када је стање на табели било много боље и поред честог играња на гостујућем терену. Мада, раније је увек било боље него што је сада. Како ће бити сутра, то не смем ни да помислим.

Да се вратим ја на тему, о томе како је све почело. Најцрње од свега је што ни сам не знам шта је то тачно почело, али знам да никако није добро. Није тајна да је најопаснији онај непријатељ кога не видиш. Дакле, ако у вашем новчанику нема новчаница, знајте да сте у шкрипцу. Као Делча. Елем, као и све ствари које имају свој почетак, а притом не дају назнака да постоји и завршетак, тако и ова моја (назваћу је једноставно „ствар“, у недостатку бољег имена) има свој почетак. Дешавало ми се раније да предосетим да ћу се разболети: леђа ме заболе другачије него иначе, гребуцкање у грлу је посве различито од гребуцкања насталог приликом конзумирања крџе нижег ценовног ранга, „Стопи“ сладолед има укус какав највероватније имају чарапе сиријског азиланта после седмоневног пешачења. Једноставно, знаш да никако није добро. Ништа није добро. Јеби га.

Кажу да живот пише романе, што је сасвим могуће, с тим што бих ја додао да то ради под утицајем неких чудних травки или макар „Вињака“ помешаног са „Балтик“ вотком. Нема друге. Зашто би онда, ако није тако како сматрам да јесте, многи млађани дерани пролазили као Шон Бин кроз живот? Зашто би постојале шалтеруше, које су ништа друго до демона који тестирају људскост нашу? (Одмах да се оградим – под термином „људскост“ подразумевам да некога не отерамо, сасвим оправдано, у три лепе после три размењне реченице).

Стога можемо закључити да се тај живот (или судба клета – ако вам је драже) добрано потрудио да са зеленашком каматом наплати сваку, али баш сваку, па и најситнију помисао да би неке ствари могле да буду мало другачије и макар мање болније (када се већ бол избећи не може). Јесте, живот је курва, карма је њен макро, а ти си корисник услуга без цвоњка у џепу. Гадно? Ма, јок – опуштено скроз.

Ах, да – најбитније: мука ми је од свега. Јесте, слажем се – коме није. Али, мени је баш мука од свега. Нисам особа са суицидним тенденцијама, а нисам ни неки претерани песимиста. Јес' да сам одавно, као и већина грађана ове земље, прс'о с мозгом и да сам логици рекао „до свида́нья“, но то није разлог да се осећам овако како се осећам. Застанем, удахнем и уздахнем дубоко неколико пута, покушам да се смирим, да изједначим та два таса у глави, доведем их у баланс како бих могао да наставим даље са тражењем решења и онда осетим да  у целом мом бићу нешто тиња. Осетим да је то  ватра која се спрема да букне и да направи сасвим фин гареж, јербо је идиличан Windows XP пејзаж тако досадан и превазиђен. Батице, нисам ја за овакав вид забаве платио карте, те бих волео повраћај новца, ако није проблем.

Ни сам не знам због чега се осећам тако како се осећам: није да су ми све лађе потонуле, далеко од тога. То што су се насукале, то је због лоше оријентације, навигације и глобаног отопљавања, али се и то да решити. Ценим да се свега накупило, да је јама препуна и да ће ускоро почети да прељева. Све је то ишло полагано, без журбе, без превише таласања и без помпе. Гомилало се и гомилало и гомилало и сада је питање: „Како даље, побратиме?“

Покушавам да рационализујем настало стање, јер је човеку то у крви – да нешто до тог тренутка непојмљиво конвертује у нешто иоле познато, а са чиме може баратати. Дакле, бурек и јогурт за доручак су после неког времена постали бурек, ђеврек, јогурт и паковање „Ишлерија“, хлеб се јео уз макароне и помфрит, а лагана вечера је постала гурманска пљека са луком, мајонезом и љутом алевом. И онда се после питаш зашто ти је отежано пертлање обуће. Тако је и са овим: све гураш под тепих, па када га случајно помериш, зачудиш се од те санђаме која прети да те обезглави. ОК, сад знамо на чему сам. Ваљда...

Да сам Тони Сопрано, покупио бих се и отишао до психијатрице да јој се изјадам за шаку долара који су њена тарифа. Она би потом, претпостављам, рекла да су корени свих мојих проблема везани за посесивну мајку, која је била жељна контроле, а да је моје затварање очију и окретање главе у свакој прилици када видим јасне знаке да ствари могу постати гадне само долило уље на ватру. Или тако нешто.

Е, па пошто ја нисам Тони Сопрано (јер да јесам, нико живи не би дозволио да таква серија заживи дуже од пилот епизоде), могу слободно констатовати да је главни разлог стања у ком сам тај што нису извучени моји лозови. Озбиљно то мислим: ја сам јебено прс'о због тога што је лото комбинација бројева коју сам направио таква да нисам ни јебену замену добио. Ништа, бре. Толико уложеног времена, толико проучавања материје, ишчитаних књига, редовног, дугогодишњег праћења игара на срећу, а ја нисам могао ни минимум минимума да погодим. Човече.

Нек' иде све дођавола: идем лепо раније са посла, да цепим пар точених кригли пива, помешам их са пар кратких пића, усвињим се људски, те да по доласку дома јасно кажем жени шта имам да јој кажем, макар тетка била ту. Нек' иде живот!