недеља, 08. март 2015.

То је нама наша борба дала

Пише: Антонио Ј.

Одувек сам имао поштовања према људима који су са својих десет прстију током животног путешествија створили цео један мали свет не од нуле, већ из подебелог минуса. Као „Јувентус“ што се из „серије Б“ вратио много јачи, беснији и деструктивнији, тако су и они крчили свој пут. Ти и такви људи нису много причали током свога века, радили су ударнички и (пре свега) поштено, те су плодове рада свога са поносом убирали.

Када би у ретким тренуцима и проговорили, тон тог говора би био свечан, готово свевишњи због мирноће и озбиљности којом би одисао, али опет „обичан“, веома разумљив и некоме коме су просто проширене реченице еквивалент нуклеарној физици. Никога те речи не би остављале равнодушним.

Са друге стране постоје веома слични људи онима које сам у претходним редовима описао, а који су толико иритантни због свог надобудног наметања у свакој могућој ситуацији. Они имају потребу да искористе тренутак ваше непажње и да вам испричају сторију за коју очекују да ће вас оставити без даха. Јер, они имају мудрости целога света у малом прсту и они су ту да аминују или критикују одлуке, ставове и дела других људи, без да их је ико питао за мишљење.

Не знам да ли су гори они који вазда напомињу како су баш они све те високе школе завршили онда када је време било поштеније или они који се диче тиме што им је живот био најбитнија школа и да им је осмољетка и више него довољна. Не спорим – ниво образовања не игра пресудну улогу у кључним моментима као што је преживљавање апокалипсе, па тако данас имамо и докторе који човеку са прострелном раном преписују капи за нос и самоуке виртуозе на виолини, који уместо да похађају средњу школу, време проводе свирајући у главној градској улици, тако зарађујући за хлеб насушни.

Сви ти ничим изазвани мудраци и просветитељи су тешки као црна земља. Ако вас ухвате у машину и ако им дате прилике да се размахну, знајте да сте у дебелом сосу. Њихова стратегија има висок ниво учинковитости, што не треба да чуди: премазани су свим бојама, лукави као лисица и убојити као кобра. Слаткоречивост им није страна, али је користе само онда када треба да себи прибаве неку корист. У случају да вам упуте комплимент, знајте да је тај комплимент скалпел којим секу ваш невидљиви штит како би вам касније зарили палету кухињских ножева у груди, стомак и врат, ако претекне. Не буквално – метафорички (морам то напоменути, пошто се у аудиторијуму увек нађе неко ко превише преозбиљно швати оно што је написано).

Занимљиво је како се лепо инфилтрирају у скупину (била она мања или већа), без да ико осети опасност. Другарски су расположени, одају утисак шерета и некога ко вам је на неки начин сличан. Делује као да су елоквентни, да имају штошта да кажу о много чему и да су спремни за размену мишљења. После неког времена можете провалити какви су заиста – превртљиви, лицемерни и цинични. Свему налазе мане, све умеју боље и сасвим сигурно би били бољи фудбалски селектори чак и када би имали једноноге и једнооке играче од 45 година на располагању.

Оно што највише иритира је њихова лажна срдачност, што се понашају као да сте им род рођени, тапшу вас по леђима, јадају се како вас нема сто година да навратите и како им је толико драго што вас виде. Још је горе то што су увек насмејани, шатро весели, па вам (ко зна зашто) буде помало криво што сте подозриви према њима. Натерају вас да се осетите као да сте нешто згрешили и да се у тој кривици скупите толико да на крају будете мањи од маковог зрна. То не значи да сте несигурни у себе или да имате осећај ниже вредности, већ једноставно имате веома добро кућно васпитање, те да сте научени да имате и превише поштовања према сваком живом бићу, макар то биће било највећа фукара на вама познатим меридијанима.

Свака кафа коју вам сервирају вам преседне. Ма колико шећера ставили, она ће бити горка као жуч. Ви сте у њиховом свету, у коме важе њихова правила. Ваше мишљење је ирелевантно. Ви сте можда у праву, али само донекле и сигурно не на дуже стазе. Они знају све – баш све. У њихово време се знао неки ред и просто им је нејасно што се све данас тако извитоперило. Стоји то да сте ви на месту с обзиром каквих данас типова све има, али опет нисте баш ни светао пример времена у коме битишете јер ви, једноставно, нисте они. А, „они“ су цвећке, највеће и најмиришљавије. Они су „crème de la crème“ и то не само своје генерције. Они су уникати каквих нити је било, нити ће бити, јер је све данас тако несавршено.

Док су жарили и палили, ви сте сисали млекце из флашице. Док су битке стварне војевали, ви сте гледали „Лаку ноћ, децо“. Док су крварили, ви сте цедили митесере. Стога ви немате никаквог права на реплику, већ само можете да наставите да чучите на кукурузу у ћошку до краја часа, плус мали одмор. Једна сесија са њима представља незаборавно искуство које је веома слично искуству које имају они који су били те среће да беже од чопора уличних паса којима је било досадно, па су уз лавеж гањали своју жртву која је притом астматичар и којој се пумпица испразнила. Мало ли је? 

Зато не волим да идем на славе код доброг дела родбине, јер се увек нађе неко од таквих говорника, који мисле да је сасвим на месту да држе слово свим присутним званицама. Не дао Бог да неко климне главном у знак одобравања било чега што кажу, јер ће та гестикулација послужити као ветар у једра њихове барке. Ако нису направили паузу у својој говоранцији онда када је домаћица послужила сарму, знајте да ситуација неће бити боља ни онда када печење буде било на репертоару. 

Са полусажваканом храном (и притом уз иритантно мљацкање) ће вам презентовати своје виђење стања српске привреде, притом дајући назнаке да ће до најситнијих детаља описати могуће решење за све проблеме који су нашу домовину притисли. То што деклинацију мешају са девалвацијом је само минорна ствар и око тога се не оптерећују превише. Уосталом, зашто би се и оптерећивали било чиме: када су добили право да кажу по коју реч, они ће то право искористити максимално. Када је требало, нико их није ударио по губици и тиме их натерао да заћуте, те сада жаре и пале по вашим нервима у маниру Траволте у „Претпарачким причама“. 

Но, сламка спаса могу бити ситни колачи и торта, наравно уз кафицу, пошто се уморе од толиког причања, па им падне шећер, те макар накратко заћуте. Ако домаћин у том периоду угаси свећу, врло је вероватно да ће онај ко је попио највише бити први који ће дежурном мудрацу упутити пар реченица, фино нафилованих псовкама. Права фешта, скупштинска чак. Живели!