среда, 25. март 2015.

Клабинг и прикљученија

Пише: Антонио Ј.

Уторак вече, кафић у који нисам ушао већ неколико година, рођендан једног ортака са којим се нисам видео од летос. Да будем искрен, не знам ни зашто ме је позвао - ја њега не бих звао на прославу свог рођендана када бих је правио. Видим да се накупило подоста званица и да има и неких скроз готивних ликова међу присутнима, што је велики плус за читаво ово догађање.

Није ми јасно зашто је назначено да се сакупимо у десет увече када је радни дан и када сутра велики број људи ради прву смену, као и ја (на пример). Увек полазим од тога да је добро да попијем мало више, било да је журка добра или лоша - превентиве ради. Сада не могу да се опустим да цепам пивџану и ову неку назови домаћу шљивку (највероватније је нека озрачена брља у питању), јер ћу врло вероватно да се опијем за медаљу, па ћу се једва довући ујутру на посао. О томе што ћу одреду хигијенских техничарки дати још материјала да мноме испирају уста, не бих трошио превише редова.

Убацио сам се у најготивнију групицу која је ходала овим крајевима икада, а који су се, неким чудом, нашли овде, у овом локалу, од кога ме хвата депресија само када помислим на њега. После стандардног увода „'де, си, ш'а радиш, како живиш, имаш фејс, додај ме - додам те, жена/деца, како ти је швеца, сисај га, хахаха“, крећемо са стандардном филозофијом која прати алкохол. Леп је осећај, као да сам се вратио једно десетак година кроз време. Лепо је знати да ниси једини коме фале баш овакви тренуци који не да немају цену, него „Мастеркард“ не би умео да их опише ни у реклами од цирка 3 сата и који минут преко. Чини ми се да смо се некако одвојили од свих осталих лобања око нас, што је имало неког свог шмека и што ми је нарочито годило, јер није било упадица са стране, а чак нас ни слављеник није давио (али је зато давио неку клинкицу која сасвим сигурно није из његовог света). Уживанција.

Али, не лези враже, све што је лепо мора да буде краткога века јер, као и пре десетак година, се увек нађу одређени елементи који кваре хармонију. Појављују се негативни елементи, са својим нападним, извештаченим и иритантним осмесима, са својим велеградским „'де сте“ жвакама за које верују да поседују чудесну моћ од којих малолетницама гаће саме спадају. И још су у пратњи две неке алтернативке које су највероватније устале на леву ногу, па делују као да не само да мрзе своје родитеље, своју фамилију и свој целулит, него мрзе и све нас јер, ето - може им се.

Господа „негативни елементи“ покушавају да нам дочарају своје хјухафнеровске животе, што им веома тешко иде, јер нас све те приче нису занимале ни у нижим разредима основне школе. Но, они то не причају због нас, већ због ових алтернативки које такође не дају ни пет пара за оно што они лапрдају. Као из неког ината, убацују се у сваку реченицу коју покушавамо једни другима да кажемо, без икаквог смисла и преке потребе. Ја им, на сву срећу, нисам занимљив јер никада нисам радио ништа занимљиво, као што ни сада не радим. Поготово им нисам занимљив пошто сам рекао како бих увео радне акције као у Титово време што су биле јер су они, та учмала генерација, превише залудни, а и реално су само паразити овог обогаљеног друштва. Једна од њих ме је назвала комуњаром, на шта сам јој се захвалио најлепше на дивним речима. Друга је пикирала и даље јединог дугокосог међу нама, очигледно га препознавши са слика које редовно објављује екипа самозваних профи фотографа који иду по клубовима у граду и за фрај (или евентуално једно мало пиво) сликају народ како се весели.

Елем, сконтала је да је он у неком тезга бенду који свира обраде (и тиме даје допринос кућном буџету), а да је пре био у неком метал бенду (или пар њих, небитно). Иако је деловало да се мала ложи у типичном „гроупие-гирл“ фазону, то је био само фол: изокола, све онако увијајући се мазно, распредала је мрежу у којој је ухватила свој полупијани плен слаб на широке кукове, те му је уместо жваке упутила само флоскулу: „издао си хардкор“.

Тајац. Ја, будала каквог ме је мајка однеговала (њојзи хвала), почињем да се хистерично смејем. Не ортаку, већ њој - бунтовној принцезици, мада она то не швата. И логично је да не швата. Једно говедо, као што је она (а говеда су и ови што су њу и другарицу јој довели за овај део шанка за којим смо ми били) нема капацитета да швати зашто се њој смејем. Како би неко, ко каже да не би радио за 200 евра и тако се пониживао (понижавао, хеј!), могао да швати било шта. Мртва 'ладна му је рекла да музичари (и сви остали уметници) само деградирају себе ако свирају за паре и да таквим поступцима само пљују у лице уметности. Брате! Јес' да је ово слободна земља у којој свака шуша има права да каже шта год хоће после пола литре најгоре брље, али ово већ прелази у безобразлук. Безобразлук из простог разлога што о зарађивању новца и одржавању какве такве егзистенције прича неко ко и даље жицка кинту од матораца, нема намере да тражи било какав посао јер су ту малопре поменути родитељи, увек спремни да помогну детету да се не мучи. Толике хорде младих, високообразованих људи се ломатају, исцимавају, довијају, праве прелазе из двојке у кеца само да би донели хлеб на сто, док ове и овакве „мудрице“ серу као фоке и не показују да имају намеру да пусте воду на крају.

Еманципација је створила монстурма, франкенштајна насталог из инцестоидне везе мудрости покупљених из „Блиц жене“ и „Ана форума“. И после такви имају права да гласају! Само је још фалило да кажу како су оне чланице „Омладине ЈАЗАС-а“ и да су оне за свога краткога века стекле велику мудрост. То је то: кроз џабалебарошки волонтерски рад којим су лагале себе да раде нешто корисно, а само се зевзече, кезе и краду богу дане су само себи мазале очи да њихово битисање има неког већег смисла. Један у низу покушаја да докажу да нису само статисти у сопственим животима, незадовољни тиме што немају елана да се заиста покрену и буду макар мало креативни. Једини плус им је што не глуме тролове по социјалним мрежама или коментарима, пошто је то последњи бастион и сламка спаса за оне који не могу да се снађу у иоле нормалном окружењу, а да се не осете као Јевреји у Рајхстагу.

Замолили смо „краљеве диско-подијума“ да ове две цурице (за које се испоставило да јесу активни чланови „Омладине ЈАЗАС-а“) врате у јаслице, а да нас оставе да наставимо да уживамо у алкохолу. Били су (за дивно чудо) веома колегијални, те су нас решили даљег присуства ових сподоба. Наручили смо по још једну туру пива и брљке, наздравили, куцнули се, отпили по један подужи гутљај и готово синхронизовано кренули да се смејемо као бегунци из Ковина. Удри бригу на весеље, јербо лудом забаве не фали. Снимили смо да је наш слављеник отпратио своју саговорницу до тоалета, а потом и ушао за њом. Надам се да не зна ко јој је брат, пошто ће га тај одробијати. Пустио сам поруку шефу, где му се јадам да ме је вирус стрефио и заковао за кревет, а температура ме ломи само тако. Одговорио ми је да га следећи викенд покривам код жене док он иде на „службени пут“. Такоц! Све коцкице су се сложиле и живот је поново постао леп.