понедељак, 16. март 2015.

Идилично јутро

Пише: Антонио Ј.

Телефон је зазвонио силовито. Скочио сам као ошурен, зав у неком напетом бунилу. Узимам мобилни у руке и видим да звук не потиче од њега већ од фиксног, који сам укључио из неког непознатог разлога пре него што сам отишао на починак. Поново зачух иритантан звук. Подигао сам слушалицу, изговорио једно кратко, одсечно упитно „да?“ и сачекао одговор са друге стране. Телемаркетинг – нуде ми нешто што ми није потребно, али по веома повољној цени, скоро па џабе јер сам, ето, баш ја победник неког извлачења.

Рекох да нисам заинтересован и пожелео госпојици пријатан дан. Искључио сам фиксни и вратио се у кревет. Мало се превртао, покривао ћебетом преко главе и најзад устао, швативши да од даљег спавања нема ништа. ОК – правац кухиња: укључујем ринглу, сипам воду у џезву и чекам да проври, па да прелијем мешавину шећера и нес кафе.

Док седим за столом, нажалост не делимично пијан већ помало нервозан јер ми је разбијен сан, те слушам шум воде која се загрева уместо звука креатура са ТВ-а, пада ми на памет како сам некада, не тако давно, чак и волео када ме неко тако рано ујутру позове на фон. Наравно, ни тада нисам волео ове што имају жељу да утрапе неку глупост за одређену гомилу шушки, већ ми је био гушт да се неки ортак најави како доноси бурек и јогурт, а да ја приставим кафу, па да кренемо да пичимо неки ПЕС или шта већ. Било је то неко лепше време, када није било потребно пуно да би душа била истински срећна.

Пошто је вода проврела, сипам је у шољу и кашичицом мешам смесу. Враћам се назад у собу и седам за комп који је остао укључен током ноћи, пуштам музику и бацам се на сурф. Фејсбук прво, наравно. Некако ми је лакше када прво изјутра прочитам Коељове цитате као статусе, него да читам дневно-политичке баљезгарије од којих добијам порив да запљунем екран. Искрен да будем, нису ни моји статуси (које напишем сваке преступне године) нешто пуно мудрији, али су барем написани граматички исправно и по свим правописним правилима.

Зато ме стварно изненади како су се људи, некада веома блиски, толико искварили у сваком погледу: застранили су, заглупели се константним битисањем у виртуелном свету, изгубили појам о свету ван својих соба, правој блеји, искреној, без гледања у свој моб сваких пет минута. Постали су периферије својих лаптопова и таблета, силиконски људи, вештачки. Нема више долазака рано изјутра или касно увече, нема непланираних мини пијанки и слушања музике, стварног слушања музике. Сада имамо само или дописивања електронским путем или нека, назови виђења, ради реда ваљда, глумимо неку срдачност и не желимо да признамо ни себи самима да нам боравак у истом простору са особом са супротне стране стола никако не прија. Мени не прија јер ми се чини да се боље испричам са полицом коју растављам ради прављења места за ормар, него са човеком ког знам пола свог живота, а коме се не дешава ништа друго вредно помена сем напредовања у некој онлајн игрици са тенкићима. Њему не прија јер ја не схватам како је тај његов хоби тако супер, да је екипа са којом иде у нове победе толико добра да редовно четују после сваке партије, анализирајући пређашњу стратегију и планирајући нову. Е, то је живот, то није реклама. Мало морген, батице.

Признајем – будала сам што се оптерећујем таквим стварима. Нека свако живи свој живот како год жели да жели и мирна Бачка. Ако је свима њима лепо да се распадају у таквим околностима, ко сам ја да им рушим Снешка и узимам последњег медењака из кесице? Но, и на мене утиче све то што видим и што све то доживим, као и на сваког другог ко пролази кроз нешто слично. Прија мени ова кафа, имам са киме да је поделим такође, али ми некада стварно фали то да видим пар драгих лица око себе, да поново фућумаримо о којечему битном и небитном, о небулозама свакаквим, само нама разумљивим.

Видим да их има улогованих, вредни су. Немам намеру да било кога цимам, да се јављам – не могу да гледам реченице исецкаме трима тачкама после (у вр' главе) 4 речи, без зареза, без икаквог другог знака интерпункције. Те паузе у маниру ретардираног Кристофера Волкена су и више него напорне недељом ујутру. Но, не лези враже – ја о вуку...

- „e ... de si brte sta ima ... i ti si doso sad kuci sad ...“
- „Здраво. Не, нисам – рано сам устао.“
- „pa ... ti si lud ... sta nedeljom radis .... tako rano ...“
- „Нисам могао да спавам, а и рано сам легао синоћ.“
- „xaxaxaxa ... ti to penzionerski ... xaxaxa ... ja sad doso ... bio na nekom rođosu ... napio se ... neznam gde bijem“

Шта ја да додам на ово? Прекидам сваку даљу комуникацију и искључујем картицу са фејсом. Можда је ипак требало да прво одем на „Блицов“ сајт, можда бих прочитао нешто занимљиво, ипак је недеља – дан када се пише и о неким стварима које не стварају жељу за конзумирањем шаке Бенсендина. Можда су окачили неки фин рецепт или су се потрудили да направе интервју са неким занимљивим. Каже: „Данас је у Србији Дан жалости“. Немо устајем, одлазим до фрижидера и узимам једно од два пива која се вуку већ пар дана. Отварам га и испијам један дуг гутаљ. Е, тако: душа је сада мало срећнија, а то је (признаћете) најбитније.

Живели!