субота, 07. март 2015.

Догодовштине редовног платише

Пише: Антонио Ј.

Људи смрде. То је чињеница. Неко ће рећи да претерујем и да сам стока, љига од човека, али моја тврдња је истинита. Не мислим на то да смрде нечовјештвом, мада и тога има, већ смрде буквално: базде, воњају, одашиљу непријатни мошус у веома широком радијусу и то никако, али никако није лепо са њихове стране.

Базд људски се понајчешће да осетити у редовима силним: по продавницама (док се чека касирка која једном руком мери воће које је бакута одлучила да пазари од пензијице, а другом ређа артикле на полице), као и у разноразним институцијама, као што је пошта, на пример. Е, баш у једном подужем реду у једној пошти почиње ова мини епопеја. Како сам био присиљен да извршим уплату одређене своте на одређен рачун, реших да тај посао обавим у пошти, пошто су код њих провизије за уплату најниже. Лаганица: уђем, изађем и готово. Аха, кад бисмо се зезали - није живот „ВИП-ова реклама“, ни најмање.

Ред је почињао код самог улаза, кретао се споро и у том тренутку сам, у себи, почео најстрашније да псујем и своју маленкост и пошту и државу и масоне. Масоне понајвише, зна се да нам највише они, од свих вековних и мулмедијалних душмана, раде о глави. Сконтао сам да је оперативна само половина постојећих шалтера. Ок, време је паузе, људи морају да једу, а и шалтеруше су људи (свидело се то нама или не). Али, бре, ја се не сећам да су икада били активни сви шалтери или барем скоро сви. Дакле, административци онако фино, са стилом додају уље на ватру. Лепо, нема шта.

Заборавих да напоменем да ме је при уласку у пошту опичио мини топлотни удар – било је толико топло да сам одмах скинуо јакну и дукс иако је напољу фијукао ветар који је и пингвине терао да се окупљају око ватре како би се утоплили. Додатак свему је био сув, ужегао ваздух, што и није чудно јер је ради вентилације просторије био отворен само један мали прозор, онај на врху. То је било тако због још једног српског непријатеља – промаје. Сасвим је сигурно да нисам једини мислио како су ово нељудски услови, кад се негде из средине реда зачула нека старина: „Ако ти је вруће, ти изађи напоље.“ Браво ти га, деда. Три бамбија за тебе!

Најстрашније је дошло на ред када сам мало напредовао од почетне позиције. Пошто су се улазна врата стално отварала, ваздух је ту био најпријатнији. Чим сам се удаљио неколико метара, почео је хорор. То, то... Ја не могу описати то чему су моји дисајни путеви били изложени. Да је август, па да разумем да се људи зноје и воњају, некако је нормално. Напољу је фебруар, термометар показује да смо ту негде око нуле, какав је ово парадокс?

Нисам ја сад неки манекен, па да се мажем разним миришљавим кремицама, нити користим нешто квалитетније од бугарске Малиције, али ово што сам доживео је потпуно нехумано. Искористићу прилику да додам да мој прдеж не мирише и да не шорам колоњску воду, али да и поред тога имам свако право да се пожалим на нешто што се коси са здравим разумом и иоле квалитетним друштвеним васпитањем. Људи који смрде услед нередовне или слабе хигијене су друштвено некултурни, било да су имућнији или не. Сиромаштво није оправдање за неодржавање хигијене, нити је оправдање то што неки тамо стручњаци тврде да је свакодневно туширање шкодљиво. Зајеби ти то, рођаче.

Колико кошта најјефтинији сапун – педесетак динара? Можда није у истом рангу као она купка која се рекламира, а која има у себи којекакве фине травчице које поспешују кожу толико да од бабе направе девојку, али никако није за избегавати. Зар је тешко мало се плакнути испод пазуха пре навлачења одеће на телеса своја? Зар је тешко сватити да између две суботе има још 6 дана током којих се човек зноји (а зној базди јер је пун токсина којих се тело тако ослобађа) и да би било веома лепо урадити нешто по питању тога, а да није смишљање временске машине? Јесте, треба се опрати мало. Скупа је струја? Па, укључи бојлер док се вода не загреје, искључи га и опери се. Нема времена, у гужви си, сутра ћеш? Устани раније, за почетак. Нема се пара? Нико од нас, обичних људи, нема довољно пара за све што душа иште, али основна средства за хигијену не спадају у луксузне артикле.

Увек постоји неко оправдање, за било шта што нам падне на ум, од неурађеног домаћег („Ја сам, учитељице, написао састав, али ми је пас узео свеску за домаћи и растргао је играјући се.“), преко испаљивања ортака после датог обећања („Матори, јеби га, извини што се нисам појавио, али ме је ћале упрегао да изнесемо неку старудију из теткиног подрума.“), па све до кратког општења са неком цупиком („Извини, срећо, ово ми се никада до сада није десило, али ти си толико добра да нисам могао да се контролишем.“). Све то ипак не значи да не треба да будемо толико пристојни и обзирни према другима макар толико да их поштедимо од напада на чуло мириса.

На крају сам платио шта сам имао да платим и брзим кораком сам се упутио ка излазу. Добио сам порив да свратим на једно точено с ногу, али сам се предомислио, пошто подне није још прошло. Кренуо сам на станицу, да сачекам превоз. Бус је стигао и ја сам, не гледајући, закорачио у њега. Гужва као у шпицу, а смрад као у... Мрак ми је пао на очи. Само сам чекао да зачујем онај познат повик: „Отрови!“ и да из вреће под пазухом леве руке извучем заштитну маску. Моша!