петак, 20. март 2015.

Битка код степеништа

Пише: Антонио Ј.

Будим се. Отварам прозор. Киша поново пада. Таман када сам се понадао да ће пролећни дани потрајати, опет су тамни облаци љубоморно сунце сакрили, задржали га само за себе. Па, лепо, баш лепо. Дакле, опет треба ципеле навући на ноге када идем по млеко и 'лебац, опет се морам смарати са кишобраном који има тенденцију да се сав деформише приликом отварања. Кинеско чудо технологије.

Нема воде. Дивота. Крмељи су направили масовне демонстрације код очију мојих, а када сам хукнуо од беса, осетио сам ону бајну мешавину која се вероватно користи као један од састојака за оне спрејеве за самоодбрану или тако нешто. Ко ми крив када уместо „Пиња Коладе“ пијем „Зајечарца“ и „Вињак“. ОК, имам увек 'ладне воде у фрижидеру коју ћу употребити за умивање, али шта да радим са овом невидљивом гујом из утробе моје – није ред да касирку онесвестим на радном месту и да јој приде створим ко зна какве психичке проблеме. Имам и ја неку меру, пошто душе већ поодавно немам. Неколико „Орбита“ ће решити ствар, надам се.

Пошто лифт поново не ради, полагано силазим степеницама јер још увек немамо ону велику шипку за спуштање коју користе ватрогасци у америчким филмовима. Мораћу да предложим изградњу тога на следећем састанку станара. Оно, јес' да ће ме после тога жртвовати својим пензионерским божанствима, али ко рескира – тај профитира. Или буде депортован. Као за инат, срећем председника кућног савета, увек некако озбиљног, преозбиљног чак. Ценим да је у души жешћи психопата, не знам зашто – има нешто у његовим очима, његовом погледу. Сада контам да је добро што лифт не ради, јер бих га сасвим сигурно ту срео, а помисао да ме тај његов лудачки поглед скенира с леђа није никако пријатна.

Елем, госн прецедник је, као и увек, имао нешто на уму што је желео да подели са мном (или са било ким кога сретне током својих шетњи). Каже да ми би ми млађи станари требало да се мало више активирамо поводом тих састанака, како је ова зграда и наша кућа и како ће и будуће генерације свих нас живети ту. Ту сам већ почео да се искључујем, па сам чуо само неке речи, типа: породица, тешко време, будућност, бука, полиција. Ту сам се вратио у стварност. Сконтао сам да је причао о мени и о томе како пречесто из мог стана допире превелика бука и како му то смета. Не знам како је то могуће, пошто он живи два спрата изнад мене. Да толико гласно пуштам музику, први коме би засметала сам ја и то под условом да не оглувим у року од неколико секунди. Наравно, кренуо је са тим како сам ја дрзак јер њему старијем одговарам и правим га лудим. Само сам чекао да се претвори у оног брку који је са нирнбершке говорнице ложио масу, па да крене да мене криви и за то што лифт не ради и што нестају сијалице из ходника и ко зна шта друго још.

Стомачна звер моја, нервозна због тога што је још увек нисам подмирио, а нахушкана од стране моје подсвести која се већ добрано изнервирала због мог како-тако финог домаћег васпитања (због ког трпим увреде части од овог Метузалема на бајпасу), је решила да ствар узме у своје руке и да направи преокрет у овој утакмици. Снажан подриг, пун алкохолних испарења је отишао у правцу госн прецедника. Право да кажем, мене је у том тренутку било толико срамота због тога, а у исто време сам био и веома поносан. Још када сам видео његов пренеражен израз лица, адреналин је кренуо да цепа сваки део мога тела.

Развезао ми се језик. Поменуо сам му да је лоповчина која је спичкала паре које смо сви у згради скупљали за куповину новог мотора за лифт, а он је купио неки половни који се квари свакодневно, док је у свом и стану свога сина (који живи у стану до њега) ставио нове ПВЦ прозоре и нова улазна врата, она супер-сигурносна (као да је трезор „Народне банке Србије“). Напоменуо сам му да мало мање забада своју носурду у моју терасу (пошто дворишта, логично, немам), а да више гледа свога унука који минимум једном месечно прави баханалије са својим пајташима током тих наркоманских окупљања која праве у стану његовог сина. А, што се несталих сијалица тиче: пола зграде зна да их краде његова ухода, бакута са првог спрата, вештица од чије злобе би се постидели и они који су убили Бамбијеву кеву. Као Око Сауроново је - све види и све зна, увек будна, на бастиону наше зграде, за славу жардињере.

Рекао ми је само да сам веома безобразан и неваспитан, а ја њему да ћу на следећем састанку кућног савета потегнути питање његове смене. Одмах је променио тон и став, поменуо како смо, забога, сви људи и да као такви можемо све изгладити. Пожелео ми је свако добро и ођурио назад на свој спрат, са све кесом за ђубре коју је кренуо да баци. Ето, све се може кад се хоће, макар то било онда када се дрма фотеља.