среда, 25. март 2015.

Клабинг и прикљученија

Пише: Антонио Ј.

Уторак вече, кафић у који нисам ушао већ неколико година, рођендан једног ортака са којим се нисам видео од летос. Да будем искрен, не знам ни зашто ме је позвао - ја њега не бих звао на прославу свог рођендана када бих је правио. Видим да се накупило подоста званица и да има и неких скроз готивних ликова међу присутнима, што је велики плус за читаво ово догађање.

Није ми јасно зашто је назначено да се сакупимо у десет увече када је радни дан и када сутра велики број људи ради прву смену, као и ја (на пример). Увек полазим од тога да је добро да попијем мало више, било да је журка добра или лоша - превентиве ради. Сада не могу да се опустим да цепам пивџану и ову неку назови домаћу шљивку (највероватније је нека озрачена брља у питању), јер ћу врло вероватно да се опијем за медаљу, па ћу се једва довући ујутру на посао. О томе што ћу одреду хигијенских техничарки дати још материјала да мноме испирају уста, не бих трошио превише редова.

Убацио сам се у најготивнију групицу која је ходала овим крајевима икада, а који су се, неким чудом, нашли овде, у овом локалу, од кога ме хвата депресија само када помислим на њега. После стандардног увода „'де, си, ш'а радиш, како живиш, имаш фејс, додај ме - додам те, жена/деца, како ти је швеца, сисај га, хахаха“, крећемо са стандардном филозофијом која прати алкохол. Леп је осећај, као да сам се вратио једно десетак година кроз време. Лепо је знати да ниси једини коме фале баш овакви тренуци који не да немају цену, него „Мастеркард“ не би умео да их опише ни у реклами од цирка 3 сата и који минут преко. Чини ми се да смо се некако одвојили од свих осталих лобања око нас, што је имало неког свог шмека и што ми је нарочито годило, јер није било упадица са стране, а чак нас ни слављеник није давио (али је зато давио неку клинкицу која сасвим сигурно није из његовог света). Уживанција.

Али, не лези враже, све што је лепо мора да буде краткога века јер, као и пре десетак година, се увек нађу одређени елементи који кваре хармонију. Појављују се негативни елементи, са својим нападним, извештаченим и иритантним осмесима, са својим велеградским „'де сте“ жвакама за које верују да поседују чудесну моћ од којих малолетницама гаће саме спадају. И још су у пратњи две неке алтернативке које су највероватније устале на леву ногу, па делују као да не само да мрзе своје родитеље, своју фамилију и свој целулит, него мрзе и све нас јер, ето - може им се.

Господа „негативни елементи“ покушавају да нам дочарају своје хјухафнеровске животе, што им веома тешко иде, јер нас све те приче нису занимале ни у нижим разредима основне школе. Но, они то не причају због нас, већ због ових алтернативки које такође не дају ни пет пара за оно што они лапрдају. Као из неког ината, убацују се у сваку реченицу коју покушавамо једни другима да кажемо, без икаквог смисла и преке потребе. Ја им, на сву срећу, нисам занимљив јер никада нисам радио ништа занимљиво, као што ни сада не радим. Поготово им нисам занимљив пошто сам рекао како бих увео радне акције као у Титово време што су биле јер су они, та учмала генерација, превише залудни, а и реално су само паразити овог обогаљеног друштва. Једна од њих ме је назвала комуњаром, на шта сам јој се захвалио најлепше на дивним речима. Друга је пикирала и даље јединог дугокосог међу нама, очигледно га препознавши са слика које редовно објављује екипа самозваних профи фотографа који иду по клубовима у граду и за фрај (или евентуално једно мало пиво) сликају народ како се весели.

Елем, сконтала је да је он у неком тезга бенду који свира обраде (и тиме даје допринос кућном буџету), а да је пре био у неком метал бенду (или пар њих, небитно). Иако је деловало да се мала ложи у типичном „гроупие-гирл“ фазону, то је био само фол: изокола, све онако увијајући се мазно, распредала је мрежу у којој је ухватила свој полупијани плен слаб на широке кукове, те му је уместо жваке упутила само флоскулу: „издао си хардкор“.

Тајац. Ја, будала каквог ме је мајка однеговала (њојзи хвала), почињем да се хистерично смејем. Не ортаку, већ њој - бунтовној принцезици, мада она то не швата. И логично је да не швата. Једно говедо, као што је она (а говеда су и ови што су њу и другарицу јој довели за овај део шанка за којим смо ми били) нема капацитета да швати зашто се њој смејем. Како би неко, ко каже да не би радио за 200 евра и тако се пониживао (понижавао, хеј!), могао да швати било шта. Мртва 'ладна му је рекла да музичари (и сви остали уметници) само деградирају себе ако свирају за паре и да таквим поступцима само пљују у лице уметности. Брате! Јес' да је ово слободна земља у којој свака шуша има права да каже шта год хоће после пола литре најгоре брље, али ово већ прелази у безобразлук. Безобразлук из простог разлога што о зарађивању новца и одржавању какве такве егзистенције прича неко ко и даље жицка кинту од матораца, нема намере да тражи било какав посао јер су ту малопре поменути родитељи, увек спремни да помогну детету да се не мучи. Толике хорде младих, високообразованих људи се ломатају, исцимавају, довијају, праве прелазе из двојке у кеца само да би донели хлеб на сто, док ове и овакве „мудрице“ серу као фоке и не показују да имају намеру да пусте воду на крају.

Еманципација је створила монстурма, франкенштајна насталог из инцестоидне везе мудрости покупљених из „Блиц жене“ и „Ана форума“. И после такви имају права да гласају! Само је још фалило да кажу како су оне чланице „Омладине ЈАЗАС-а“ и да су оне за свога краткога века стекле велику мудрост. То је то: кроз џабалебарошки волонтерски рад којим су лагале себе да раде нешто корисно, а само се зевзече, кезе и краду богу дане су само себи мазале очи да њихово битисање има неког већег смисла. Један у низу покушаја да докажу да нису само статисти у сопственим животима, незадовољни тиме што немају елана да се заиста покрену и буду макар мало креативни. Једини плус им је што не глуме тролове по социјалним мрежама или коментарима, пошто је то последњи бастион и сламка спаса за оне који не могу да се снађу у иоле нормалном окружењу, а да се не осете као Јевреји у Рајхстагу.

Замолили смо „краљеве диско-подијума“ да ове две цурице (за које се испоставило да јесу активни чланови „Омладине ЈАЗАС-а“) врате у јаслице, а да нас оставе да наставимо да уживамо у алкохолу. Били су (за дивно чудо) веома колегијални, те су нас решили даљег присуства ових сподоба. Наручили смо по још једну туру пива и брљке, наздравили, куцнули се, отпили по један подужи гутљај и готово синхронизовано кренули да се смејемо као бегунци из Ковина. Удри бригу на весеље, јербо лудом забаве не фали. Снимили смо да је наш слављеник отпратио своју саговорницу до тоалета, а потом и ушао за њом. Надам се да не зна ко јој је брат, пошто ће га тај одробијати. Пустио сам поруку шефу, где му се јадам да ме је вирус стрефио и заковао за кревет, а температура ме ломи само тако. Одговорио ми је да га следећи викенд покривам код жене док он иде на „службени пут“. Такоц! Све коцкице су се сложиле и живот је поново постао леп.

петак, 20. март 2015.

Битка код степеништа

Пише: Антонио Ј.

Будим се. Отварам прозор. Киша поново пада. Таман када сам се понадао да ће пролећни дани потрајати, опет су тамни облаци љубоморно сунце сакрили, задржали га само за себе. Па, лепо, баш лепо. Дакле, опет треба ципеле навући на ноге када идем по млеко и 'лебац, опет се морам смарати са кишобраном који има тенденцију да се сав деформише приликом отварања. Кинеско чудо технологије.

Нема воде. Дивота. Крмељи су направили масовне демонстрације код очију мојих, а када сам хукнуо од беса, осетио сам ону бајну мешавину која се вероватно користи као један од састојака за оне спрејеве за самоодбрану или тако нешто. Ко ми крив када уместо „Пиња Коладе“ пијем „Зајечарца“ и „Вињак“. ОК, имам увек 'ладне воде у фрижидеру коју ћу употребити за умивање, али шта да радим са овом невидљивом гујом из утробе моје – није ред да касирку онесвестим на радном месту и да јој приде створим ко зна какве психичке проблеме. Имам и ја неку меру, пошто душе већ поодавно немам. Неколико „Орбита“ ће решити ствар, надам се.

Пошто лифт поново не ради, полагано силазим степеницама јер још увек немамо ону велику шипку за спуштање коју користе ватрогасци у америчким филмовима. Мораћу да предложим изградњу тога на следећем састанку станара. Оно, јес' да ће ме после тога жртвовати својим пензионерским божанствима, али ко рескира – тај профитира. Или буде депортован. Као за инат, срећем председника кућног савета, увек некако озбиљног, преозбиљног чак. Ценим да је у души жешћи психопата, не знам зашто – има нешто у његовим очима, његовом погледу. Сада контам да је добро што лифт не ради, јер бих га сасвим сигурно ту срео, а помисао да ме тај његов лудачки поглед скенира с леђа није никако пријатна.

Елем, госн прецедник је, као и увек, имао нешто на уму што је желео да подели са мном (или са било ким кога сретне током својих шетњи). Каже да ми би ми млађи станари требало да се мало више активирамо поводом тих састанака, како је ова зграда и наша кућа и како ће и будуће генерације свих нас живети ту. Ту сам већ почео да се искључујем, па сам чуо само неке речи, типа: породица, тешко време, будућност, бука, полиција. Ту сам се вратио у стварност. Сконтао сам да је причао о мени и о томе како пречесто из мог стана допире превелика бука и како му то смета. Не знам како је то могуће, пошто он живи два спрата изнад мене. Да толико гласно пуштам музику, први коме би засметала сам ја и то под условом да не оглувим у року од неколико секунди. Наравно, кренуо је са тим како сам ја дрзак јер њему старијем одговарам и правим га лудим. Само сам чекао да се претвори у оног брку који је са нирнбершке говорнице ложио масу, па да крене да мене криви и за то што лифт не ради и што нестају сијалице из ходника и ко зна шта друго још.

Стомачна звер моја, нервозна због тога што је још увек нисам подмирио, а нахушкана од стране моје подсвести која се већ добрано изнервирала због мог како-тако финог домаћег васпитања (због ког трпим увреде части од овог Метузалема на бајпасу), је решила да ствар узме у своје руке и да направи преокрет у овој утакмици. Снажан подриг, пун алкохолних испарења је отишао у правцу госн прецедника. Право да кажем, мене је у том тренутку било толико срамота због тога, а у исто време сам био и веома поносан. Још када сам видео његов пренеражен израз лица, адреналин је кренуо да цепа сваки део мога тела.

Развезао ми се језик. Поменуо сам му да је лоповчина која је спичкала паре које смо сви у згради скупљали за куповину новог мотора за лифт, а он је купио неки половни који се квари свакодневно, док је у свом и стану свога сина (који живи у стану до њега) ставио нове ПВЦ прозоре и нова улазна врата, она супер-сигурносна (као да је трезор „Народне банке Србије“). Напоменуо сам му да мало мање забада своју носурду у моју терасу (пошто дворишта, логично, немам), а да више гледа свога унука који минимум једном месечно прави баханалије са својим пајташима током тих наркоманских окупљања која праве у стану његовог сина. А, што се несталих сијалица тиче: пола зграде зна да их краде његова ухода, бакута са првог спрата, вештица од чије злобе би се постидели и они који су убили Бамбијеву кеву. Као Око Сауроново је - све види и све зна, увек будна, на бастиону наше зграде, за славу жардињере.

Рекао ми је само да сам веома безобразан и неваспитан, а ја њему да ћу на следећем састанку кућног савета потегнути питање његове смене. Одмах је променио тон и став, поменуо како смо, забога, сви људи и да као такви можемо све изгладити. Пожелео ми је свако добро и ођурио назад на свој спрат, са све кесом за ђубре коју је кренуо да баци. Ето, све се може кад се хоће, макар то било онда када се дрма фотеља.

понедељак, 16. март 2015.

Идилично јутро

Пише: Антонио Ј.

Телефон је зазвонио силовито. Скочио сам као ошурен, зав у неком напетом бунилу. Узимам мобилни у руке и видим да звук не потиче од њега већ од фиксног, који сам укључио из неког непознатог разлога пре него што сам отишао на починак. Поново зачух иритантан звук. Подигао сам слушалицу, изговорио једно кратко, одсечно упитно „да?“ и сачекао одговор са друге стране. Телемаркетинг – нуде ми нешто што ми није потребно, али по веома повољној цени, скоро па џабе јер сам, ето, баш ја победник неког извлачења.

Рекох да нисам заинтересован и пожелео госпојици пријатан дан. Искључио сам фиксни и вратио се у кревет. Мало се превртао, покривао ћебетом преко главе и најзад устао, швативши да од даљег спавања нема ништа. ОК – правац кухиња: укључујем ринглу, сипам воду у џезву и чекам да проври, па да прелијем мешавину шећера и нес кафе.

Док седим за столом, нажалост не делимично пијан већ помало нервозан јер ми је разбијен сан, те слушам шум воде која се загрева уместо звука креатура са ТВ-а, пада ми на памет како сам некада, не тако давно, чак и волео када ме неко тако рано ујутру позове на фон. Наравно, ни тада нисам волео ове што имају жељу да утрапе неку глупост за одређену гомилу шушки, већ ми је био гушт да се неки ортак најави како доноси бурек и јогурт, а да ја приставим кафу, па да кренемо да пичимо неки ПЕС или шта већ. Било је то неко лепше време, када није било потребно пуно да би душа била истински срећна.

Пошто је вода проврела, сипам је у шољу и кашичицом мешам смесу. Враћам се назад у собу и седам за комп који је остао укључен током ноћи, пуштам музику и бацам се на сурф. Фејсбук прво, наравно. Некако ми је лакше када прво изјутра прочитам Коељове цитате као статусе, него да читам дневно-политичке баљезгарије од којих добијам порив да запљунем екран. Искрен да будем, нису ни моји статуси (које напишем сваке преступне године) нешто пуно мудрији, али су барем написани граматички исправно и по свим правописним правилима.

Зато ме стварно изненади како су се људи, некада веома блиски, толико искварили у сваком погледу: застранили су, заглупели се константним битисањем у виртуелном свету, изгубили појам о свету ван својих соба, правој блеји, искреној, без гледања у свој моб сваких пет минута. Постали су периферије својих лаптопова и таблета, силиконски људи, вештачки. Нема више долазака рано изјутра или касно увече, нема непланираних мини пијанки и слушања музике, стварног слушања музике. Сада имамо само или дописивања електронским путем или нека, назови виђења, ради реда ваљда, глумимо неку срдачност и не желимо да признамо ни себи самима да нам боравак у истом простору са особом са супротне стране стола никако не прија. Мени не прија јер ми се чини да се боље испричам са полицом коју растављам ради прављења места за ормар, него са човеком ког знам пола свог живота, а коме се не дешава ништа друго вредно помена сем напредовања у некој онлајн игрици са тенкићима. Њему не прија јер ја не схватам како је тај његов хоби тако супер, да је екипа са којом иде у нове победе толико добра да редовно четују после сваке партије, анализирајући пређашњу стратегију и планирајући нову. Е, то је живот, то није реклама. Мало морген, батице.

Признајем – будала сам што се оптерећујем таквим стварима. Нека свако живи свој живот како год жели да жели и мирна Бачка. Ако је свима њима лепо да се распадају у таквим околностима, ко сам ја да им рушим Снешка и узимам последњег медењака из кесице? Но, и на мене утиче све то што видим и што све то доживим, као и на сваког другог ко пролази кроз нешто слично. Прија мени ова кафа, имам са киме да је поделим такође, али ми некада стварно фали то да видим пар драгих лица око себе, да поново фућумаримо о којечему битном и небитном, о небулозама свакаквим, само нама разумљивим.

Видим да их има улогованих, вредни су. Немам намеру да било кога цимам, да се јављам – не могу да гледам реченице исецкаме трима тачкама после (у вр' главе) 4 речи, без зареза, без икаквог другог знака интерпункције. Те паузе у маниру ретардираног Кристофера Волкена су и више него напорне недељом ујутру. Но, не лези враже – ја о вуку...

- „e ... de si brte sta ima ... i ti si doso sad kuci sad ...“
- „Здраво. Не, нисам – рано сам устао.“
- „pa ... ti si lud ... sta nedeljom radis .... tako rano ...“
- „Нисам могао да спавам, а и рано сам легао синоћ.“
- „xaxaxaxa ... ti to penzionerski ... xaxaxa ... ja sad doso ... bio na nekom rođosu ... napio se ... neznam gde bijem“

Шта ја да додам на ово? Прекидам сваку даљу комуникацију и искључујем картицу са фејсом. Можда је ипак требало да прво одем на „Блицов“ сајт, можда бих прочитао нешто занимљиво, ипак је недеља – дан када се пише и о неким стварима које не стварају жељу за конзумирањем шаке Бенсендина. Можда су окачили неки фин рецепт или су се потрудили да направе интервју са неким занимљивим. Каже: „Данас је у Србији Дан жалости“. Немо устајем, одлазим до фрижидера и узимам једно од два пива која се вуку већ пар дана. Отварам га и испијам један дуг гутаљ. Е, тако: душа је сада мало срећнија, а то је (признаћете) најбитније.

Живели!

среда, 11. март 2015.

Инертност из најбоље намере

Пише: Антонио Ј.

Просто је невероватно колико је инат јака покретачка сила. Да није њега, тешко да бисмо победили Литванце лета Господњег 1995, док нам је цела дворана у Атини звиждала. Са друге стране, да није тог истог ината, ко зна колико би мање казни било написано због пребрзе вожње. О броју сачуваних живота да и не говоримо. Стога не треба да нас чуди зашто се свакога дана сусрећемо са солидним бројем крајности који нам сервирају како наши ближњи, тако и потпуни странци.

Свако од нас је барем једном урадио нешто из чистог ината, било то добро или лоше. Неки би рекли да се то деси зато што нам ђаво не да мира. Тај сценарио је веома могућ, пошто је општепознато да нас више силе свакодневно тестирају на овај или онај начин. Сад, да ли су баш толико залудни или је то део испита којим се одређује ко на крају иде у рај, а ко у пакао, у то стварно не желим да улазим.

Сматрам да нема деструктивнијег бића од човека у познатом делу свемира, које због већ поменутог ината и са мало алкохола преко, прави ршум где год да се нађе. Најсмешније и најтрагичније од свега је што се после збуњено чешка по главици и пита како је, дођавола, дошло до таквог развоја догађаја. Лепо, батице: прерачунао си се мало, ставио си плус тамо где је требало да иде минус, преступио си и направио дуплу. И то није све.

Порицање. Изговори. Неверица. И опет порицање. Не, није то до тебе, то је због хороскопа, глобалног отопљавања и пада цене нафте. Јесте, јесте. Ниси ти ништа урадио, само си, ето, случајно притиснуо дугме на коме јасно пише „самоуништење“. Па, да – има то логике. Зашто ниси застао на тренутак ил' два, удахнуо дубоко и издахнуо, попио чашу воде, трепнуо пар пута окицама и једноставно скренуо лево уместо десно? Зашто ниси заћутао на пар секунди и почео да слушаш туђе речи? Лакше је држати се као пијан плота, бистрити неку своју политику и надати се да ће све бити ок а да се прстом не мрдне.

Ставио си својој драгој прстен на руку, дао свој допринос повећању људске популације и сада ће се ствари одвијати својим током саме од себе. Да је то све тако лако и да нам је мудрст Далај Ламе свима урођена, не бисмо гледали да зајебемо једни друге еонима уназад. Јок, мори – потрудили бисмо се да свет учинимо макар мало бољим местом. Али, не – заинатили смо се и уз фанфаре и свеопште славље повели поворку право у амбис.

Тек после спознаје пораза се заиста освестимо. Тек тада застанемо, погледамо око себе и видимо да призор није нимало леп. Забринутост расте рапидно. Страх те куцка по рамену, ти се окрећеш и видиш наличје ужаса. Видиш да је цео твој свет у рушевинама и да ломаче на сваком кораку горе. Замисли само колико си лепих ствари уништио само једном погрешном речју, а камоли једним погрешним делом. Хоћеш да чујеш нешто занимљиво? Понекада се највише штете направи онда када појединац или група људи не учине баш ништа. Само немим погледом испрате ситуацију и наставе даље својим путем. Елвис је напустио зграду тренутак пре него што је срушена до темеља.

Не можеш а да не упоредиш себе са Пером Којотом: имаш план, имаш средстава за испуњење плана, имаш елана, али на крају доживиш крах. Брзоплетост? О, да. Несагледање лоших страна, као и игнорисање нусефеката који ће произићи твојим деловањем? Још питаш! Али, о томе је требало мислити пре него што си кренуо главом кроз зид. Јасно је да си имао неки циљ, да су ти намере биле најбоље и надасве несебичне. Јасно је да ниси желео да било коме нанесеш зло или бол. Све је то на месту. Једино што свака ствар на овом свету има неку фалинку, сваки план има у себи зачкољицу због које може да се изјалови.

Зато човек треба бити спреман за импровизацију, ако до таквог развоја догађаја дође – потребно је имати џокера у рукаву којим ће се вода навести баш на твоју воденицу. Ако само чекаш да ти играч дода лопту да би ти постигао гол, не само да га нећеш постићи, већ ћеш увек бити дубоко у офсајду. И какво добро ће то било коме донети?

недеља, 08. март 2015.

То је нама наша борба дала

Пише: Антонио Ј.

Одувек сам имао поштовања према људима који су са својих десет прстију током животног путешествија створили цео један мали свет не од нуле, већ из подебелог минуса. Као „Јувентус“ што се из „серије Б“ вратио много јачи, беснији и деструктивнији, тако су и они крчили свој пут. Ти и такви људи нису много причали током свога века, радили су ударнички и (пре свега) поштено, те су плодове рада свога са поносом убирали.

Када би у ретким тренуцима и проговорили, тон тог говора би био свечан, готово свевишњи због мирноће и озбиљности којом би одисао, али опет „обичан“, веома разумљив и некоме коме су просто проширене реченице еквивалент нуклеарној физици. Никога те речи не би остављале равнодушним.

Са друге стране постоје веома слични људи онима које сам у претходним редовима описао, а који су толико иритантни због свог надобудног наметања у свакој могућој ситуацији. Они имају потребу да искористе тренутак ваше непажње и да вам испричају сторију за коју очекују да ће вас оставити без даха. Јер, они имају мудрости целога света у малом прсту и они су ту да аминују или критикују одлуке, ставове и дела других људи, без да их је ико питао за мишљење.

Не знам да ли су гори они који вазда напомињу како су баш они све те високе школе завршили онда када је време било поштеније или они који се диче тиме што им је живот био најбитнија школа и да им је осмољетка и више него довољна. Не спорим – ниво образовања не игра пресудну улогу у кључним моментима као што је преживљавање апокалипсе, па тако данас имамо и докторе који човеку са прострелном раном преписују капи за нос и самоуке виртуозе на виолини, који уместо да похађају средњу школу, време проводе свирајући у главној градској улици, тако зарађујући за хлеб насушни.

Сви ти ничим изазвани мудраци и просветитељи су тешки као црна земља. Ако вас ухвате у машину и ако им дате прилике да се размахну, знајте да сте у дебелом сосу. Њихова стратегија има висок ниво учинковитости, што не треба да чуди: премазани су свим бојама, лукави као лисица и убојити као кобра. Слаткоречивост им није страна, али је користе само онда када треба да себи прибаве неку корист. У случају да вам упуте комплимент, знајте да је тај комплимент скалпел којим секу ваш невидљиви штит како би вам касније зарили палету кухињских ножева у груди, стомак и врат, ако претекне. Не буквално – метафорички (морам то напоменути, пошто се у аудиторијуму увек нађе неко ко превише преозбиљно швати оно што је написано).

Занимљиво је како се лепо инфилтрирају у скупину (била она мања или већа), без да ико осети опасност. Другарски су расположени, одају утисак шерета и некога ко вам је на неки начин сличан. Делује као да су елоквентни, да имају штошта да кажу о много чему и да су спремни за размену мишљења. После неког времена можете провалити какви су заиста – превртљиви, лицемерни и цинични. Свему налазе мане, све умеју боље и сасвим сигурно би били бољи фудбалски селектори чак и када би имали једноноге и једнооке играче од 45 година на располагању.

Оно што највише иритира је њихова лажна срдачност, што се понашају као да сте им род рођени, тапшу вас по леђима, јадају се како вас нема сто година да навратите и како им је толико драго што вас виде. Још је горе то што су увек насмејани, шатро весели, па вам (ко зна зашто) буде помало криво што сте подозриви према њима. Натерају вас да се осетите као да сте нешто згрешили и да се у тој кривици скупите толико да на крају будете мањи од маковог зрна. То не значи да сте несигурни у себе или да имате осећај ниже вредности, већ једноставно имате веома добро кућно васпитање, те да сте научени да имате и превише поштовања према сваком живом бићу, макар то биће било највећа фукара на вама познатим меридијанима.

Свака кафа коју вам сервирају вам преседне. Ма колико шећера ставили, она ће бити горка као жуч. Ви сте у њиховом свету, у коме важе њихова правила. Ваше мишљење је ирелевантно. Ви сте можда у праву, али само донекле и сигурно не на дуже стазе. Они знају све – баш све. У њихово време се знао неки ред и просто им је нејасно што се све данас тако извитоперило. Стоји то да сте ви на месту с обзиром каквих данас типова све има, али опет нисте баш ни светао пример времена у коме битишете јер ви, једноставно, нисте они. А, „они“ су цвећке, највеће и најмиришљавије. Они су „crème de la crème“ и то не само своје генерције. Они су уникати каквих нити је било, нити ће бити, јер је све данас тако несавршено.

Док су жарили и палили, ви сте сисали млекце из флашице. Док су битке стварне војевали, ви сте гледали „Лаку ноћ, децо“. Док су крварили, ви сте цедили митесере. Стога ви немате никаквог права на реплику, већ само можете да наставите да чучите на кукурузу у ћошку до краја часа, плус мали одмор. Једна сесија са њима представља незаборавно искуство које је веома слично искуству које имају они који су били те среће да беже од чопора уличних паса којима је било досадно, па су уз лавеж гањали своју жртву која је притом астматичар и којој се пумпица испразнила. Мало ли је? 

Зато не волим да идем на славе код доброг дела родбине, јер се увек нађе неко од таквих говорника, који мисле да је сасвим на месту да држе слово свим присутним званицама. Не дао Бог да неко климне главном у знак одобравања било чега што кажу, јер ће та гестикулација послужити као ветар у једра њихове барке. Ако нису направили паузу у својој говоранцији онда када је домаћица послужила сарму, знајте да ситуација неће бити боља ни онда када печење буде било на репертоару. 

Са полусажваканом храном (и притом уз иритантно мљацкање) ће вам презентовати своје виђење стања српске привреде, притом дајући назнаке да ће до најситнијих детаља описати могуће решење за све проблеме који су нашу домовину притисли. То што деклинацију мешају са девалвацијом је само минорна ствар и око тога се не оптерећују превише. Уосталом, зашто би се и оптерећивали било чиме: када су добили право да кажу по коју реч, они ће то право искористити максимално. Када је требало, нико их није ударио по губици и тиме их натерао да заћуте, те сада жаре и пале по вашим нервима у маниру Траволте у „Претпарачким причама“. 

Но, сламка спаса могу бити ситни колачи и торта, наравно уз кафицу, пошто се уморе од толиког причања, па им падне шећер, те макар накратко заћуте. Ако домаћин у том периоду угаси свећу, врло је вероватно да ће онај ко је попио највише бити први који ће дежурном мудрацу упутити пар реченица, фино нафилованих псовкама. Права фешта, скупштинска чак. Живели!

субота, 07. март 2015.

Догодовштине редовног платише

Пише: Антонио Ј.

Људи смрде. То је чињеница. Неко ће рећи да претерујем и да сам стока, љига од човека, али моја тврдња је истинита. Не мислим на то да смрде нечовјештвом, мада и тога има, већ смрде буквално: базде, воњају, одашиљу непријатни мошус у веома широком радијусу и то никако, али никако није лепо са њихове стране.

Базд људски се понајчешће да осетити у редовима силним: по продавницама (док се чека касирка која једном руком мери воће које је бакута одлучила да пазари од пензијице, а другом ређа артикле на полице), као и у разноразним институцијама, као што је пошта, на пример. Е, баш у једном подужем реду у једној пошти почиње ова мини епопеја. Како сам био присиљен да извршим уплату одређене своте на одређен рачун, реших да тај посао обавим у пошти, пошто су код њих провизије за уплату најниже. Лаганица: уђем, изађем и готово. Аха, кад бисмо се зезали - није живот „ВИП-ова реклама“, ни најмање.

Ред је почињао код самог улаза, кретао се споро и у том тренутку сам, у себи, почео најстрашније да псујем и своју маленкост и пошту и државу и масоне. Масоне понајвише, зна се да нам највише они, од свих вековних и мулмедијалних душмана, раде о глави. Сконтао сам да је оперативна само половина постојећих шалтера. Ок, време је паузе, људи морају да једу, а и шалтеруше су људи (свидело се то нама или не). Али, бре, ја се не сећам да су икада били активни сви шалтери или барем скоро сви. Дакле, административци онако фино, са стилом додају уље на ватру. Лепо, нема шта.

Заборавих да напоменем да ме је при уласку у пошту опичио мини топлотни удар – било је толико топло да сам одмах скинуо јакну и дукс иако је напољу фијукао ветар који је и пингвине терао да се окупљају око ватре како би се утоплили. Додатак свему је био сув, ужегао ваздух, што и није чудно јер је ради вентилације просторије био отворен само један мали прозор, онај на врху. То је било тако због још једног српског непријатеља – промаје. Сасвим је сигурно да нисам једини мислио како су ово нељудски услови, кад се негде из средине реда зачула нека старина: „Ако ти је вруће, ти изађи напоље.“ Браво ти га, деда. Три бамбија за тебе!

Најстрашније је дошло на ред када сам мало напредовао од почетне позиције. Пошто су се улазна врата стално отварала, ваздух је ту био најпријатнији. Чим сам се удаљио неколико метара, почео је хорор. То, то... Ја не могу описати то чему су моји дисајни путеви били изложени. Да је август, па да разумем да се људи зноје и воњају, некако је нормално. Напољу је фебруар, термометар показује да смо ту негде око нуле, какав је ово парадокс?

Нисам ја сад неки манекен, па да се мажем разним миришљавим кремицама, нити користим нешто квалитетније од бугарске Малиције, али ово што сам доживео је потпуно нехумано. Искористићу прилику да додам да мој прдеж не мирише и да не шорам колоњску воду, али да и поред тога имам свако право да се пожалим на нешто што се коси са здравим разумом и иоле квалитетним друштвеним васпитањем. Људи који смрде услед нередовне или слабе хигијене су друштвено некултурни, било да су имућнији или не. Сиромаштво није оправдање за неодржавање хигијене, нити је оправдање то што неки тамо стручњаци тврде да је свакодневно туширање шкодљиво. Зајеби ти то, рођаче.

Колико кошта најјефтинији сапун – педесетак динара? Можда није у истом рангу као она купка која се рекламира, а која има у себи којекакве фине травчице које поспешују кожу толико да од бабе направе девојку, али никако није за избегавати. Зар је тешко мало се плакнути испод пазуха пре навлачења одеће на телеса своја? Зар је тешко сватити да између две суботе има још 6 дана током којих се човек зноји (а зној базди јер је пун токсина којих се тело тако ослобађа) и да би било веома лепо урадити нешто по питању тога, а да није смишљање временске машине? Јесте, треба се опрати мало. Скупа је струја? Па, укључи бојлер док се вода не загреје, искључи га и опери се. Нема времена, у гужви си, сутра ћеш? Устани раније, за почетак. Нема се пара? Нико од нас, обичних људи, нема довољно пара за све што душа иште, али основна средства за хигијену не спадају у луксузне артикле.

Увек постоји неко оправдање, за било шта што нам падне на ум, од неурађеног домаћег („Ја сам, учитељице, написао састав, али ми је пас узео свеску за домаћи и растргао је играјући се.“), преко испаљивања ортака после датог обећања („Матори, јеби га, извини што се нисам појавио, али ме је ћале упрегао да изнесемо неку старудију из теткиног подрума.“), па све до кратког општења са неком цупиком („Извини, срећо, ово ми се никада до сада није десило, али ти си толико добра да нисам могао да се контролишем.“). Све то ипак не значи да не треба да будемо толико пристојни и обзирни према другима макар толико да их поштедимо од напада на чуло мириса.

На крају сам платио шта сам имао да платим и брзим кораком сам се упутио ка излазу. Добио сам порив да свратим на једно точено с ногу, али сам се предомислио, пошто подне није још прошло. Кренуо сам на станицу, да сачекам превоз. Бус је стигао и ја сам, не гледајући, закорачио у њега. Гужва као у шпицу, а смрад као у... Мрак ми је пао на очи. Само сам чекао да зачујем онај познат повик: „Отрови!“ и да из вреће под пазухом леве руке извучем заштитну маску. Моша!

петак, 06. март 2015.

Зимске мозгарије слуђенога ума

Пише: Антонио Ј.

Све је почело једног сасвим обичног, хладног, тмурног и кишовитог фебруарског дана. Гледајући кроз прозор канцеларије, нисам се могао отргнути од свих тих мисли које су ми се мотале по глави већ дуже време. Поглед је отежавао ситуацију која је сама по себи била тешка: све то сивило које је нагризало све на шта је наилазило се пресликавало на психу.

„Депресија, илузија, она спава на каучу“, стихови који су ми пали на памет и који су, небесима хвала, макар на кратко отерали све оне тешке теме које су котиле брзином штакора. Чак ми се осмех појавио на уснама, краткотрајни додуше, али ипак осмех. Добро је: има наде - биће боље („неко виче, на папиру мртво слово“)...

Сходно ситуацији и расположењу, наручио сам кафицу и кокишку, пошто конзумирање шљиве није дозвољено током радног времена, поготово не на радном месту. Штета, јер сам баш био расположен да сукнем две, три дозе кратког, чисто да освежим душу. Елем, кажу да ће данас пустити плату, што је лепа вест. Свако воли када од банке добије СМС у коме пише да су неки новци легли на рачун. Онда после тога опсује, јер зна да ће у року од одмах морати да се опрости од једно 70 посто кинте, због свега и свачега. Е, тада тек добро дођу оне две, три, па и четири чашице шљивке (или било чега што је при руци), пошто је егзистенционални морал на веома ниским гранама. Џабе HP, џабе мана, када ти пост-транзициона свакодневица лупа родитељске шамаре без пардона.

Но, ако ништа друго, велике су шансе да се поентира у току вечери, сем ако изабраница срца мога не буде поново у неком чудном расположењу, које је све учесталије у последњих пола године. Да не знам да бројим, помислио бих да је тетка из Црвенке почела да долази два пута месечно, као да онај један пут није превише. На поштеди је чешће него током школовања, а веома добро се сећам дана када је стање на табели било много боље и поред честог играња на гостујућем терену. Мада, раније је увек било боље него што је сада. Како ће бити сутра, то не смем ни да помислим.

Да се вратим ја на тему, о томе како је све почело. Најцрње од свега је што ни сам не знам шта је то тачно почело, али знам да никако није добро. Није тајна да је најопаснији онај непријатељ кога не видиш. Дакле, ако у вашем новчанику нема новчаница, знајте да сте у шкрипцу. Као Делча. Елем, као и све ствари које имају свој почетак, а притом не дају назнака да постоји и завршетак, тако и ова моја (назваћу је једноставно „ствар“, у недостатку бољег имена) има свој почетак. Дешавало ми се раније да предосетим да ћу се разболети: леђа ме заболе другачије него иначе, гребуцкање у грлу је посве различито од гребуцкања насталог приликом конзумирања крџе нижег ценовног ранга, „Стопи“ сладолед има укус какав највероватније имају чарапе сиријског азиланта после седмоневног пешачења. Једноставно, знаш да никако није добро. Ништа није добро. Јеби га.

Кажу да живот пише романе, што је сасвим могуће, с тим што бих ја додао да то ради под утицајем неких чудних травки или макар „Вињака“ помешаног са „Балтик“ вотком. Нема друге. Зашто би онда, ако није тако како сматрам да јесте, многи млађани дерани пролазили као Шон Бин кроз живот? Зашто би постојале шалтеруше, које су ништа друго до демона који тестирају људскост нашу? (Одмах да се оградим – под термином „људскост“ подразумевам да некога не отерамо, сасвим оправдано, у три лепе после три размењне реченице).

Стога можемо закључити да се тај живот (или судба клета – ако вам је драже) добрано потрудио да са зеленашком каматом наплати сваку, али баш сваку, па и најситнију помисао да би неке ствари могле да буду мало другачије и макар мање болније (када се већ бол избећи не може). Јесте, живот је курва, карма је њен макро, а ти си корисник услуга без цвоњка у џепу. Гадно? Ма, јок – опуштено скроз.

Ах, да – најбитније: мука ми је од свега. Јесте, слажем се – коме није. Али, мени је баш мука од свега. Нисам особа са суицидним тенденцијама, а нисам ни неки претерани песимиста. Јес' да сам одавно, као и већина грађана ове земље, прс'о с мозгом и да сам логици рекао „до свида́нья“, но то није разлог да се осећам овако како се осећам. Застанем, удахнем и уздахнем дубоко неколико пута, покушам да се смирим, да изједначим та два таса у глави, доведем их у баланс како бих могао да наставим даље са тражењем решења и онда осетим да  у целом мом бићу нешто тиња. Осетим да је то  ватра која се спрема да букне и да направи сасвим фин гареж, јербо је идиличан Windows XP пејзаж тако досадан и превазиђен. Батице, нисам ја за овакав вид забаве платио карте, те бих волео повраћај новца, ако није проблем.

Ни сам не знам због чега се осећам тако како се осећам: није да су ми све лађе потонуле, далеко од тога. То што су се насукале, то је због лоше оријентације, навигације и глобаног отопљавања, али се и то да решити. Ценим да се свега накупило, да је јама препуна и да ће ускоро почети да прељева. Све је то ишло полагано, без журбе, без превише таласања и без помпе. Гомилало се и гомилало и гомилало и сада је питање: „Како даље, побратиме?“

Покушавам да рационализујем настало стање, јер је човеку то у крви – да нешто до тог тренутка непојмљиво конвертује у нешто иоле познато, а са чиме може баратати. Дакле, бурек и јогурт за доручак су после неког времена постали бурек, ђеврек, јогурт и паковање „Ишлерија“, хлеб се јео уз макароне и помфрит, а лагана вечера је постала гурманска пљека са луком, мајонезом и љутом алевом. И онда се после питаш зашто ти је отежано пертлање обуће. Тако је и са овим: све гураш под тепих, па када га случајно помериш, зачудиш се од те санђаме која прети да те обезглави. ОК, сад знамо на чему сам. Ваљда...

Да сам Тони Сопрано, покупио бих се и отишао до психијатрице да јој се изјадам за шаку долара који су њена тарифа. Она би потом, претпостављам, рекла да су корени свих мојих проблема везани за посесивну мајку, која је била жељна контроле, а да је моје затварање очију и окретање главе у свакој прилици када видим јасне знаке да ствари могу постати гадне само долило уље на ватру. Или тако нешто.

Е, па пошто ја нисам Тони Сопрано (јер да јесам, нико живи не би дозволио да таква серија заживи дуже од пилот епизоде), могу слободно констатовати да је главни разлог стања у ком сам тај што нису извучени моји лозови. Озбиљно то мислим: ја сам јебено прс'о због тога што је лото комбинација бројева коју сам направио таква да нисам ни јебену замену добио. Ништа, бре. Толико уложеног времена, толико проучавања материје, ишчитаних књига, редовног, дугогодишњег праћења игара на срећу, а ја нисам могао ни минимум минимума да погодим. Човече.

Нек' иде све дођавола: идем лепо раније са посла, да цепим пар точених кригли пива, помешам их са пар кратких пића, усвињим се људски, те да по доласку дома јасно кажем жени шта имам да јој кажем, макар тетка била ту. Нек' иде живот!