среда, 26. август 2015.

Судар светова

Пише: Антонио Ј.

Пре неколико дана сам се затекао на једном породичном окупљању. Мене такав вид "забаве" веома замара, али се на позиве увек одазовем зарад властитог мира на дуже стазе, да се не би сутра причало како сам се отуђио од фамилије. То што за флашу вина, 200 грама кафе и повећу чоколаду (у финој кеси све то лепо упаковано, дакако) заузврат добијем приступ фином мезетлуку и домаћој ракијици, то је само један плус у мору минуса, али треба искористити сваку шансу добијену у животу или шта већ.

Као и увек, окупило се ту разнолико друштванце, мени већином познато, мада је било и неких лица која су ми била тотално непозната. С обзиром да су се домаћини овог "пријема" пречесто и предуго мотали око њих, сконтао сам да су то неке веома битне особе, "кумовског нивоа" у најмању руку. Испоставило се да су то заиста неки пра-пра-кумови, из неке леве приче, да су споне двеју породица веома јаке и да сежу генерацијама уназад. То је лепо, искрено, видети да и даље има људи који цене ту праву традицију и који одржавају такве контакте. Чак је и моја циничка душа слаба на такве ствари, те ми је суза једна засијала у оку (мада ипак мислим да је то због јаке, љуте раџе).

Нашао сам се некако у том кругу који се налазио око тих специјалних персона, упао у разговор о свему стандардном: "чиме се бавиш", "јеси ли ожењен и зашто не?", "па, шта чекаш, ка' ће деца?" и тако даље и тако даље... Да, после пет минута сам почео да појачавам темпо испијања чашица компесоване дуње, јер сам морао да умртвим и ово мало здравих сивих ћелија и тако их одбраним од блитзкриег питалица. Од таквог система испитивања је и бивши КГБ одустао пошто је сматран превише насилним и надасве нехуманим. Но, отрежњење ми је дошло у виду спознаје животног профила мојих испитивача - сазнах да су у питању печелбари, запослени у Бечу, трећем највећем српском граду после Београда и Чикага. Као и већина "наших из Вијене" и ови упадају у клише набуситих гастарбајтера који су пуни српства, али немају намере да се врате овде иако им тамо, у туђини хладној, фали зрачак сунца из роднога краја. Патетика на куб, пер екселанс.

Далеко од тога да ја имам нешто против оних који траже срећу у другој земљи или на другом континенту, свако се сналази да преживи како зна и уме и то поштујем максимално. Но, ако нешто не волим и не желим да чујем је то пренемагање како се они тамо муче, како једва скрпе неки "ојро" да дођу овде. У реду, знам поуздано да јесте тешко, да иностранство и запослење у иностранству више није као некад, да мораш да копаш и рукама и ногама, али исто тако знам да је боље грцати тамо (мислим на легалну шљаку, не на црно) јер барем знаш за шта грцаш. Али, не - они су мученици већи од Христа, они закидају на куповини гардеробе да би се скрпили да плате дажбине и да имају за 'леб и млеко. Па, бре - да ли то причате о Србији или о Аустрији? Да ли стварно мислите да смо сисали весла и да гутамо такве приче?

Да, ми заиста гутамо такве помије, 'место весла цео чамац сисамо! До тог закључка долазим због тога што готово сви око мене који слушају ову причицу климају потврдно главом, са саосећајним изразма лица. Стварно смо наиван народ, светски шампиони и у тој дисциплини и нема нам равна, гарантујем. Није ни чудо што оном просјаку (или џанкију, шта већ) свакодневно пролази прича да му фали 50 динара за карту до Бањалуке (викендом и државним празницима до Смедерева) - народ верује да је тако. Још ако у "Дневнику 2" тако кажу - нема места сумњи, ни најмање.

Нисам баш светски путник, али сам имао неколико прелазака преко границе, таман довољно да видим како изгледа нека иоле уређена земља, како систем даје осећај сигурности и како администрација и бирократија нису ту да би подигли шећер у крви, већ да помогну у невољи. Наравно, не са осмехом и претераним одушевљем, али не и са очекивањем да ћеш приликом тражења најневажније потврде донети жестину и бомбоњеру као "част". Зато ми и иде на нерве када чујем тужбалицу баш оваквих "мудраца", који због таквог свог наступа бацају љагу на све оне друге који ћуте, раде и не оптерећују друге својом егзистенцијалном борбом. Још више ми иде на нерве што се њихова реч узима безрезервно, а свако (и мајмање) противљење и неслагање се сматра лакрдијом. Када и добијем право на реч и када кажем да неке изговорене ствари баш и не пију воду, реплика наступа и пре него што завршим излагање. Једноставно је: ја нисам тамо и ја не могу да судим. А, када питам: "Па, добро - зашто се не вратите овде?", онда одговарају како би се радо вратили, али да овде нема посла ни за нас.

А-ха - ту смо, дакле! Значи, знате да је овде беспуће, али и поред тога себе представљате као неке несрећнике, изгнанике који су, ето, тек други пут ове године дошли да виде стару тарабу у сокаку у коме су се као деца играли, док сте раније долазили на свака два месеца. Да сваки становник ове земље може сваке године барем једном да пређе грану и да за то има довољно кинте и да не мора да брине како ће се скрпити после такве авантуре, па ми бисмо као држава били на коњу.

Нико (нормалан) од њих не тражи да целу фамилију чашћавају педесетицама када дођу у посету, нико од њих не очекује поклоне, нико не очекује да реше све муке својих сународника који нису успели да оду одавде, те зато не видим потребу да толико параноишу и да се тугаљиво-патетичним причама бране од аветиња које само они виде. Џабе вам деценије проведене у беломе свету, када сте све најбоље из свога дома заборавили и све најгоре са стране пригрлили. Сиктер!

уторак, 23. јун 2015.

Mehanizam svakodnevice

Piše: Antonio J.
 
Da li ste nekada, dok jedete burek na putu za posao, zastali sa polusažvakanim zalogajem u ustima i u tom trenutku doživeli neku vrstu "proviđenja"? Ne? Nebitno. Meni se to desi barem jednom nedeljno, jer se izjutra čovek može nagledati svega i svačega: od poluzgrčenih pijanaca koji spavaju pred vratima propale robne kuće, pa do od alkohola razvaljenih maturanata osnovnih škola koji ne znaju da piju, ali imaju rezervoar veličine omanje cisterne.

Dok jedni piju kaficu za dobro jutro u bašticama kafića, drugi postavljaju improvizovane tezge koje se sastoje od omanje kartonske kutije na kojoj se mogu naći neke sitnice koje je prodavac pokupio iz neke fijoke, sve se nadajući da će skupiti dovoljno para za hleb i paklu najjeftinije krdže. Ako se kojim slučajem u toku prepodneva nađem kod kuće, velike su šanse da će mi barem jednom mesečno samo dva tipa ljudi pozvoniti na vrata: jehovini svedoci i lokalni džanki koji traži 30 kinti, koliko mu fali za mleko.

Kada malo bolje pogledam u ove ljude koji ne mole za koji dinar milostinje, pogotovo mlađi deo, pomislim da sam se greškom našao u nekom drugom svetu, svetu koji nema nikakve veze sa zemljom i regionom u kome živimo. Kao da ne radimo za, u proseku, 150 evra mesečno i kao da ne moramo da se dovijamo na sve načine kako da spojimo početak jednog sa početkom drugog meseca. Svi ti ljudi su jedna uniformisana masa, generična, bezkarakterna, kako god bili obučeni. Bilo da su kopije Džastina Biberlejka, sledbenici Kurta Kobejna ili nešto drugo, svi su redom jedna polumrtva masa koja čačka gabaritne mobilne telefone, pilji u ekran i propušta da živi život punim plućima. Čak i kada ga žive, to rade na silu, sa puno raznoraznog alkohola u sebi, te svoje emocije ispoljavaju na veoma agresivan način. O tome što nemaju poštovanja prema nikome, pa ni prema svojim roditeljima, ne vredi trošiti reči.

Kad smo kod tih istih roditelja, mogu reći da su oni posebna priča. Njihova deca su im nepoznanica, gotovo stranci koje oni ne razumeju jer, pre svega, ne provode dovljno vremena sa njima. Iako rade dan i noć da bi im obezbedili kakvu-takvu egzistenciju, oni nemaju normalnih ljudskih kontakata sa njima, te im popuštaju u svakojakim zahtevima i dopuštaju da ih obrazuju socijalne mreže, ulica i eventualno škola (pod uslovom da se bilo kod od zaposlenih u obrazovnim ustanovama potrudi da sa učenicima ostvari bilo kakvu konverzaciju koja iskače iz šablona "predavanje-kontrolni-usmeno propitivanje").

Nastavni kadar ne ulazi previše u materiju ni što se predavanja tiče, a ne zanima ih ni ponašanje učenika, jer oni sami imaju previše toga na svojim grbačama, a kada se i potrude da gradivo učine lakšim i zanimljivijijm, rizikuju da budu ismejani od strane onih zbog kojih su tu. Svi učesnici ove priče su deo jednog uvrnutog mehanizma, jednog začaranog kruga u kome se ne zna gde se završava jedno, a počinje drugo ludilo.

Upravo je taj mehanizam, ceo taj sistem vezan sa "proviđenjem". Apsolutno svi, ali baš svi imaju te izveštačene "mis glupava plavušica iz Montane" osmehe, lažno su razdragani i vazda spremni za još jednu čašicu razgovora. Službenici po bankama se smeškaju dok obrađuju zahteve za kredite nasmejanim klijentima, koji će potom sa istovetnim osmehom potrošiti taj isti novac nasmejanim prodavcima, iza čijih leđa se nalaze nasmejane gazde koje kod kuće čekaju nasmejana dečica i nasmejane supruge. Parada apsurda, lakrdija najobičnija - šamar zdravom razumu. Sreća, sreća, radost. Cezar salata i mineralna, negazirana voda. Ajfon i pripejd kartica. Pozornica na kojoj su svi zvezde i svima je drago zbog toga.

No, kada se zavesa spusti i kada se svuku odela svakodnevice, vidi se umor i smoždenost celog bića, vide se tragovi sujete i povređenog ega koji ostavljaju duboke ožiljke. Neopravdana ljubomora je usmerena prema drugim ljudima, ljudima koji su im u stvari sapatnici, ali je teško prihvatiti to, jer bi onda ostali bez meta u koje bi mogli da ispaljuju svoje nevidljive, otrovne strelice. Loš vic, paradoks paradoksalne situacije. U svoj svojoj bedi, mediokretitne jedinke dvadeset i prvog veka samoproklamovano postaju deo neke više kaste i svoju novostečenu teritoriju čuvaju sa isto onoliko strasti, energije i besa koliko ih ima prosečan ker kada dobije novu kosku od svog vlasnika. Tik-tak-tik-tak-tik-tak!

понедељак, 08. јун 2015.

За шаку мушмула

Пише: Антонио Ј.

Колико год да је жалосно, не могу а да се не насмејем када чујем за неку "ново нову" комбинацију која ће просечном Србину помоћи да се брзо обогати. Добро, неће постати нови Мишковић, али ће имати таман толико новца ће моћи да баци поклопац од јогурта, а да га претходно не олиже.

У земљи у којој је минималац око 200 евра (са тенденцијом даљег пада) и у којој је лакше наћи иглу у пласту сена него жиранта, парадоксалних ситуација има више него у што их је специјални агент Фокс Молдер доживео за живота. Баш пре неки дан ме је колега, страствени пушач, убеђивао како има комбинацију да за килограм алу-фолије из паклице од цигарета може да добије чак 300 евра. На моје одмахивање главом се није обазирао ни најмање, пошто је идеја о добијању кинте без грашке зноја јача од било какве логике. Њему је његов комша, пајташ најбољи, рекао да је он тако зарадио кинту и крај - то је једина истина. С обзиром да је белосветски корпоративни свет пао с крушке и решио да части своје потрошаче, не би требало да нас изненади да нас око Божића / Нове године Деда Мраз изненади са пакетићима у којима се налази Ролеx сат или нешто из Сwаровски асортимана.

Пошто је ово земља у којој се савети лекара занемарују, а дијагнозе се самопостављају уз помоћ претраге на интернету, не треба да чуди што поред оваквих примерака, као што је мој колега, постоје људи који верују да су баш они срећни добитници егзотичног путовања за две особе. Све фрај, плус прва класа, плус џепарац. Мало ли је. Ко зна колико би њих видело даље од свог дворишта да су инсталирали адблоцк на својим прегледачима. Ови победници би радо ишли негде, али немају пасош, скупо им да га изваде - скупље им је то од телефонског рачуна који ће добити наредног месеца. И онда ће опет после да кукају како им деца зову врућу линију или пандана Хугоу.

Један мој рођак је пре неког времена био веома активан у некој пирамидалној шеми, не сећам се тачно детаља. Набавио је оделце, кравату (чак је научио и да је везује), научио гомилу испразних реченица и кренуо у акцију. Свако мало је звао некога из фамилије и од пријатеља, покушавао да навуче људе да му се придруже, обећавао куле и градове који су и њему обећавани. На крају је завршио са дуговима које је морао да враћа уз помоћ кредита који је подигао на пет година. Ни то не би успео да му кева није постала жирант и спасилац, пошто је (како се испоставило на крају) враћање кредита пало на њена плећа, јер је он у међувремену остао без посла.

Разумљиво је да ће онај ко лута пустињом, жедан и уморан, почети да халуцинира и да ће видети оно чега нема. Но, то је права екстремна ситуација у окружењу у коме нема ни најмањег трага од било какве цивилизације и где постоји само врела пустара. Али, када у једном систему, колико год он компликован и нелогичан био, дођете у ситуацију да верујете у илузије и шарене лаже више него у речи људи којима је стало до вас, онда је шала превршила меру и потребно је отрежњење.

уторак, 02. јун 2015.

Срећа, срећа, радост

Пише: Антонио Ј.

Звезда је упржила само тако, те сам решио да по повратку с посла свратим до оближњег минимаркета, како бих испунио ону празнину у фрижидеру, а која је резервисана за једини прави нектар богова са свих меридијана - Његово господство пиво. Гужва је, као и увек, загарантована јер народ воли да купује после завршетка радног времена иако сви, као и ја, мисле да баш тада неће бити превише купаца јер су, шатро, преуморни за такве активности. Бато, Срби су увек расположени да буду део неке скупине, макар то био ред пред касом - битно да је гужва у питању, да је маса људи ту, да су сви нервозни, јер тада су Срби највише живи.

Елем, одмах сам се запутио ка делу са рашладним уређајима који нису намењени сладоледима и замрзнутом лиснатом тесту. Нема ту шта да се филозофира превише: корпа у једну руку и "'ајмо, 'ајде - сви у напад!" Разочарано констатујем да су  од мог омиљеног пива (оног најјефтинијег) доступне само 3 лименке. Али, зато је најбитније да су полулитарске стаклене флаше од оне две живуљке заузеле две трећине фрижидера. Дивота. Но, добро је што у овом другом фрижидеру има и других лименки, релативно јефтиних - неке су на акцији, што је веома лепо. Решио сам да узмем два комада од ове моје омиљене марке, такође два примерка овог што је на акцији и још два од овог другог најјефтинијег. Јес' да је нешто горчег укуса, ал' нема везе - битно је да је 'ладно.

Поред обавезног кикирикија, који у комбинацији са пивом чини најлепши љубавни пар у овом делу галаксије, узимам и сокић од 2 литра, јогурт, млекце и тоалет папир, оно највеће паковање. У магновењу сконтах да сваког месеца купујем баш такво паковање, рутински, не размишљајући о томе. Неко би рекао да у купатилу имам хорде оних пачића које се играју ролнама од тренутка када отворе очи, па све док не заврше за трпезом. Или ми је нужда број два пречеста или су произвођачи решили да поново смање величину листића, а да притом задрже цену. Било како било, уставно право сваког грађанина да одмах после прве јутарње кафе погрбљен чита декларације хигијенских производа мора бити искоришћено.

Кад смо код акција, одушевљен сам што за два купљена производа дају трећи фрај. Још више бих био одушевљен када би се некада ту нашло нешто што мене занима. Пошто нисам те среће, само ћу да наставим да лагано корачам ка каси. Додуше, ништа ме спречава да гледам чега све има по пултовима, пошто је и то боље (и занимљивије приде) од стајања у реду у коме се могу, један иза другога, наћи нови фудбалски селектор и несуђени министар финансија. У том наилазим на други раф са снижењима: чоколадице, улошци, кафа и омекшивач. Каква комбинација! Верујем да постоји нека скривена порука у избору ових производа, поређаних баш по овом редоследу. Узимам две чоколадице које су по цени једне и двеста грама кафе, јер је и овако и онако мој ред да носим кафу на посао. Идемо даље.

Сијалице - да. За ова штедљива чудеса се више не хватам, пошто ценовно и нису штедљива, а испоставило се да су последња два примерка радила краће него оне "Филипсове" што сам пребацивао из једне лампе у другу, по потреби, последње две године. Дакле, пар сијалица од 100 вати (да ми предсобље и кухиња светле као Лас Вегас), пар од 75 и још пар ових "мињонки", за лампу поред кревета, да не ћоравим у мраку док се лаком литературом успављујем. Такоц! Још мало и ту смо.

Касу сам тек назирао, пошто је ред дугачак као пред газда Јездином банком деведесет треће. Сконтао сам да је сама каса нешто забаговала, да систем не ради и да се артикли не могу откуцати. Ок, дешава се. Но, цака је што су друге две касе неактивне из простог разлога што никога нема за њима. Једна од радница помаже бакицама да измере воће и поврће, а друга помаже колегиници за чијом касом се и десио квар. Ситуација је на ивици кључања, али ту је сменовођа који се појављује из неког буџака, спреман за асистенцију у кризним тренуцима. Док се он бакће са насталим проблемом, остале касе отварају двери своје бесним купцима. За дивно чудо, ред се креће веома брзо, готово муњевито. Морам признати, то је за сваку похвалу. Они шалтерашки мргуди из "Поште" би могли понешто да науче.

Коначно је куцнуо мој час, те у две "ојачане" кесе пакујем ствари из корпе. Касирка ми говори цену, ја дајем кеш који она узима и спрема се да ми врати пар номинативно најмањих кованица, за које јој ја шмекерски (у Џони Браво стилу) кажем да их задржи. Можда ћу сутрадан ја остати дужан неки динар ил' два, тако да је ово неки начин одржавања финансијско-кармичког баланса.

Излазим из продавнице и почињем да се топим од врућине, јер сам се претходно добро расхладио док сам био унутра. Но, добро - близу сам куће, па ћу се тушнути. У згради тужно констатујем да лифт не ради (поново) и да ми пентрање не гине, пошто већ телепорт није измишљен. Откључавам врата, улазим у гајбу, пакујем артикле на за њих предвиђена места, скидам гардеробу и упадам у каду. Цврц - славина пресушила. Па, бре, коме још пада на памет да у сред поподнева искључује доток воде? Боље би им било да је пукла нека цев, па да због хитне интервенције лишавају радни народ бањања! Ништа, облачим ствари за по кући, руке "перем" влажном марамицом, укључујем комп, отварам пиво и спремам се за непланирани сурф "свемрежјем".

Одједном је екран постао црн и тишина је завладала - сад је и струја нестала. Киселог осмеха изручујем буљук псовки на рачун свега и свачега. Но, барем је пиво хладно, а ту је и кикирики. И то је нешто, за почетак. Скромном човеку више и не треба.

понедељак, 18. мај 2015.

Понедељак, понедељак

Пише: Антонио Ј.

Данас сам баш лепо расположен, без икаквог посебног разлога. Једноставно - осећам се лепо и не жалим се ни због чега. Данас ми је је диван дан, иако ми није рођендан. Није било ни плате, па да сам због тога срећан. Ма, ни благог петинга (пошто је добила) није било. Једноставно сам се пробудио оран, ведар и чио. Претпостављам да се млади извиђачи тако осећају свакодневно, као и фолклораши, пошто су они вазда нешто насмејани.

Потом сам изашао на улицу и упутио се на крајњу дестинацију познату под називом "радно место". Застао сам да купим бурек, онако насмејан наручио, узео и платио оброк, насмејан пожелео пријатан дан и наставио даље. Продавачица ме је гледала збуњено све време, пренеражено чак. Добро, када ти смена почиње око 4 ујутру, тешко да можеш бити претерано расположен, ал' добро - такав је живот.

Срео сам пар пензионера успут, који се и после 2 деценије нису одвикли од ранојутарњег заузимања бусије испред продавнице, а све ради куповине векне 'леба и литре млека, оног у кеси. Ушло им је у крв то. Мислим да су у мом насмејаном изразу лица видели напад на поредак ствари у изврнутој реалности, свету који су створили у својим главама, а у ком било ко није надрогиран не може бити насмејан, а камоли расположен. Једноставно - ако се смејеш тек тако, без икаквог разлога, ако се некоме јавиш или пожелиш свако добро, ти си аутоматски наркоманчина или чак хохштаплер неки. Ако њима није лепо, онда ни другима не може бити лепо. Лепо је било само онда када је њима било лепо, а то је баш давно било.

"Зашто се ти, младићу, смејеш?" - упитао би неко од њих. Како ја да објасним да се смешим без икаквог посебног разлога, да сам једноставно устао насмејан, да је дан леп сам по себи и да гледам да ту позитивну енергију одржим што дуже јер ме чини срећним, јер је сам осећај леп. Разумем ја да је цео свет једном ногом дубоко загазио у амбис и да "Киндер јаје" нема више онако супер играчкице као некада давно, све то итекако разумем, предобро чак, али то не значи да треба да игноришем дашак овог ветра који носи позитиван елан. Дисаћу пуним плућима макар и на трен, јер је то најлогичнија ствар коју могу да урадим. Лако је бити мргуд - зато их и има толико.

Како сам стигао на посао, тако сам почео да шкргућем зубима, иако сам и даље држао осмех на лицу. Моју срећну ауру је кренула да притиска хорда негативне енергије која је избијала из мојих колега. У тренутку сам помислио да ће ме кроз два сата окружити сви, везати ми руке и одвести ме на ломачу како би прочистили моју запоседнуту душу. Да ли зато што је понедељак у питању, па су сви само због тога нервозни или им је викенд био права пропаст, тек нико од њих ми није људски отпоздравио на моје "добро јутро". Учинило ми се да ме сви сматрају кривцем за своје поразе или да у мом понашању виде нешто што их провоцира, што подрива темеље њихових живота.

Требало је да јавим да се не осећам добро и да дан проведем код куће, да наручим неку клопу и да максимално искористим то што сам се добро осећао. Сваким минутом којим седим у столици, загледан у монитор док паралелно радим и пишем ове редове, шватам да ме полако прожима та учмала сила, зарива своје зубе у све поре мога тела и трује ми дух својим отровом. Почела је још једна радна недеља и крај смене је тако далеко, а о викенду да и не говорим. Осећам се као новогодишња прскалица која светли у пећини - као ситна, најситнија искра која се полако гаси.

Укључујем психичког аутопилота како бих сачувао барем мало те светлости у којој бих уживао по повратку у стан. Тиха предаја је била неминовна. Не могу бити ни најмање поносан на себе због тога што сам подлегао утицају већине, мада сам свестан да бих у супротном ушао у вербални конфликт са неким од дежурних мргуда у фирми, а то никако не би било добро. Овако ћу барем успети да избегнем смарања и провокативна питања која би дестабилизовала крхку хармонију овог радног колектива. А, сада да се бацим на бурек - ред је.

петак, 08. мај 2015.

Рецесија

Пише: Антонио Ј.

- "Брате, страшно је ово што нам раде!"
- "Шта то?"
- "Па, све ово: свакога дана је живот све скупљи, цене расту, плате падају, народ гладује јер нема посла... Беда на све стране."
- "Видим, теби је баш лоше: фураш ајфон, пијеш еспресо у подне свакодневно, сваког викенда се смуцаш по задимљеним, али тако "ин" клубовима иако дана стажа немаш."

Док идем на посао, видим људе који испијају своје прве шољице кафе у седам сати ујутру у неком кафићу. Да не знам боље, мислио бих да је то кафа за пред спавање после целоноћне пијанке. Но, то ипак није случај. Мој град, а верујем и многи други у овој земљи (региону чак) имају ту стандардну екипу модерних квази-јапија која им окупира неколико столова пар минута после почетка радног времена. Готово сви они имају испред себе шољицу еспреса, флашицу киселе, паклу цирагета са упаљачем. Мобилни углавном држе у рукама и гледају шта их већ тог јутра занима. Новине читају они који су ближи четрдесетим, из навике ваљда. Ако и јуре онај "хаппy хоур" када је кафа јефтинија, онда и нису на претераној уштеди, пошто је флашица од четврт литра киселе скупља од велике кригле точеног пива, а то је јерес какве нема.

Елем, седам и нешто је изјутра и они су на својим "радним местима". Да, да - на радним местима, то је сасвим сигурно. Како другачије објаснити то што се те фаце могу срести и тамо негде око четири поподне, у тим истим кафићима, са неким другим пићима? Ако су и предузетници, онда мора бити да су магнати слични овима што имају телевизије, авионе, камионе, мешалице и шта већ не, пошто ни у овој земљи није забава баш толико јефтина као што странци мисле, а медији желе да нам представе.

Да се разумемо одмах: баш мене брига колико ко има, ко колико троши и ко шта ради. Ово је слободна земља у којој свако може да троши свој новац онако како мисли да треба да га троши. Све ово пишем због тога што се на општи хаос у земљи понајмање жале они којима је најгоре, они који ни сами нису свесни како преживљавају цео месец са неким социјалним примањима, док су им издаци дупло, ако не и троструко већи. Уз помоћ штапа, канапа, вудуа и клин-чорбе, ваљда. Најбучнији су они који траже посао, а моле Бога да га не нађу. О недостатку кинте се јадају они који је никада нису зарадили, који не знају како је то када одрађујеш дупле смене да би сакупио довољно за оно што желиш и који не умеју да цене ту новчаницу коју добијају простим повлачењем мајчиних скута.

Превише нереалиста је ових дана, људи који очекују да ће посао наћи њих, да ће то бити нешто у пи-ар маниру, са канцеларијом, засебним столом, службеним лаптопом и мобилним. Дакле, краватица, оделце, добра платица, коктели, службени ручкови и нека секси секретарица. Типичан холивудски сан, шарена лажа за бесне масе. И онда када виде да им тај сан неће постати јава, када виде да су и даље ту где јесу, онда им ништа не ваља. Наравно да не ваља - када је и ваљало? Док су једни радили, други, трећи и четврти су четовали. Док су ови први гутали оно што им се сервира док им је кичма пуцала, сви остали су камповали, шетали по месечини, посматрали свет кроз ружичасте наочаре. Када им је потом тај исти свет поставио ногу и када су се сурвали на блатњаво тло, онда су почели да говоре о некој неправди. Јадни они, тражили су продужени еспресо са шлагом, а добили су кратки са млеком.

Најтрагичније у свему томе је што они нису најгори од ове јадалачке сорте. Пар неких колега се заковало са кредитима, потврдама, чековима и дозвољеним минусима, па не знају где бију. Колико год систем био труо и штетан по самог радника, тог истог радника нико није био по ушима да узима све што му се пружа, а што је праћено криминално високим каматама. Нико не чита она ситна слова, сви виде само оно (исписано великим словима) што је на (лажној) акцији и на (лажном) снижењу. Виде холивудски свет тамо где га нема, где је голет апатије прекрила сваки педаљ. Дугују новац за струју, али имају најновији мобилни од пар стотина евра. До трафике иду аутомобилом да би купили цигарете, а у фрижидеру им стоји насецкани пилећи паризер и кесица мајонеза. Траже да држава уради нешто, а за први мај иду у природу да би се најели и накркали као да сутрадан иду на фронт из ког се можда неће вратити. Јер, то је дан за одмор радног народа. Пикник шенлучења, празник мамурлука.

Затрпавамо се у смећу које са тераса бацамо у контејнер који обавезно промашимо. Бацамо и тоне хлеба дневно пошто нам је испод части да једемо попару уместо бурека. Јер, нека је и бурек, али бар ће свет то да види - да не причају душмани свашта. Све је повезано, сви ти људи - и они са почетка овог текста и они потоњи. Једни друге употпуњују, део су истог микрокосмоса. Живе у свету парадокса који су несвесно сами створили. И када говоре гласно - они ћуте. Њихове речи се одбијају од ушију оних који не желе да их чују. Речи, све те речи су празне, без снаге и без полета. Толико њих стално говори како треба камен бацити, јер ће он покренути лавину. Но, нико то не ради. Изгледа да је свима толико добро, да немају разлога за цимање. Ни потписник ових редова није изузетак, да будемо начисто.

- "Брате, има да запалим одавде. Мој комша отишао пре неколико месеци, каже ми његова кева да се већ снашао тамо преко гране, добар посао, фина платица, нема намере да се враћа."
- "Све је то лепо, само што је твој комша радан човек, одувек је запињао, помагао маторцима, никада није бежао од лопате и у свашта се нешто разумео. Плус је учио мало језик пре него што је окушао срећу у беломе свету."
- "Да, али кад је успео он са само средњом школом, што не бих ја са факсом?"
- "За почетак, зато што си ти нерадник каквог нема, што ни кашику ниси дизао, већ си само грицкао помфрит уз помоћ прстију, што си и основну и средњу, а и факс завршио захваљујући ћалетовим везама. Да си се барем мало угледао на њега, сада би могао комотно да питаш "пошто држава?" Овако само можеш да глумиш трагичара у својој монодрами!"

среда, 06. мај 2015.

Конспирација

 Пише: Антонио Ј.

- "Знате ли ви, момци, да нас ЦИА прати преко Фејсбука?"
- "Е?"
- "Да, да - истину вам кажем. Кад се улогујеш, тако ти њима отвориш врата ка свом компјутеру, па они виде шта ти ту све имаш и онда сазнају све о теби."
- "Ахааа?"
- "Цео свет шпијунирају, бре. И да пазиш на оне кукије, колачиће - то обавезно искључи, пошто ако је то укључено, онда ти они тако пребаце свој софтвер за шпијунирање и онда могу да виде да ли користиш оригинални "Виндовс" или не и да ли имаш пиратерију неку по харду."

Овако је, из ведра неба, прекинуто ортаково и моје испијање пивчаге после радног времена. Да - после радног времена, јер ми нисмо неки директорчићи, шефићи или барем старији референти, па да пијемо у периоду између 7 изјутра и 3 поподне. Елем, били смо на пола друге лименке (била платица, па нам се може) кад нас је заскочио овај ишчашени Молдер са почетка текста. Да је барем причао о неким ванземаљцима, судњем дану или о томе како се калио челик, па и да искулирамо, али човек одма' кренуо са америчким обавештајним службама, Фејсу (не Фејси), а ценим да би се лако прешалтовао на илуминате, са кратком задршком код Ватикана. Зато увек кажем: ако ћеш ме смарати тако тешким темама, онда ме прво напој људски, јер тада не дајем пет пара за баљезгарије. Овако ме само жести, а то није нити лепо, нити хумано, а притом није ни по Женевској конвенцији.

Када ми овакву причу сервира неко старији, а коме су покретне слике на црно-белом "ЕИ Ниш" телевизору једно од светских чуда, ја могу да искулирам ситуацију. Једноставно су таквим људима све те ствари ван круга интересовања и разумевања, те не видим поенту да се око њих деражирам. Међутим, када ми неко мојих година, сличног или вишег образовања и са набеђеним ставом да је интелектуално супериорнији од главног одбора месне заједнице крене са оваквим паметовањем, онда не могу да останем хладнокрван.

Прво - поражавајућа је чињеница да такви имају право гласа и да такви могу да утичу на коначан изглед изборне трке. Језиво. Друго - поражавајуће је и то да су такви примерци модерног, просечног, српског, младог човека најобичнији згубидани који не доприносе ни повећању кућног буџета, а камоли да раде нешто друго што може бити друштвено корисно. За себе кажу да немају ни приходе, а ни рашоде. Једино што не шватају да је и она вода која протече како би испрала оно што изруче у WЦ шољу изјутра један велики рашод, који на годишњем нивоу није никако занемарљив. Али, ни то им није доста, те своје бисере изручују у свакој могућој прилици када се нађу у неком друштву у коме је на снази драмска пауза.

Ако ме Јенкији и прате преко фејса, онда им изјављујем саучешће и проглашавам их згубиданима највишег згубиданског реда. "Бели правоуганик на белој позадини" је најбољи опис како мог виртуалног живота, тако и овог испред драгстора. До сада сви који су имали прилике да очитавају моју личну карту знају да увек доручкујем бурек и јогурт, да за ручак једем зидарски сендвич (по' векне 'леба, салама и мајонез), а да за вечеру иде 100 грама кикирикија и 2 лименке пива. Ја нисам просек, ја сам преживар - преживљавам од првог до првог како знам и умем. Кога је из те прекобарске недођије брига за мене?

И ја и мој ортак пивопија и овај Молдер и сви ми смо само статистичка грешка, скуп информација које не утичу на глобалну економску игру. Наши индентитети неће бити украдени јер их већ одавно немамо. Сви ми смо стављени са једне стране шаховске табле, а наше потезе вуку неки други људи, највероватније путем својих таблета последње генерације. Стога се ти, радни народе, слободно самозаваравај да можеш нешто променити и да ћеш разбити ту банду која је исплела своју глобалну мрежу трафикинга, мобинга, селфија и филмских римејкова који терају на повраћање.

- "Батице, јес' ти мени добро?"
- "Јесам, батице - што питаш?"
- "Па, видим да си пао у ватру због оног твог блентавог комше, а држиш ту лименку већ скоро пола чуке, контам да је одавно празна. Да попијемо по још једну ил' да се разилазимо?"
- "Вера ми не дозвољава да попијем мање од три. Стога - давај, давај."

четвртак, 30. април 2015.

Грешка у матриксу

Пише: Антонио Ј.

По ко зна који пут сам самог себе упитао за чије здравље сам ја решио да се социјализујем, те сам решио да изађем у кафић у који ми се не иде, да имам вербалну интеракцију са људима које очима не могу да гледам и да се смешкам као политички кандидат док тимари краву која у том тренутку избацује товар онако поштено, без пардона. Стварно, шта ми то треба у животу?

И тако ја казах самоме себи како је точено пиво, иако дупло скупље, ипак некако лепше конзумирати у задимљеном локалу у ком иде музика уз коју сам падао у транс док сам био средњошколац (унутрашње ја самом себи удара шамар због тог подсећања), где се и даље окупља екипа која, кад боље размислим, очигледно нема други дом (осим дома у срцу газдином) која и даље живи живот (то није реклама) у коме свако свакога фарба, покушавајући да продају неку финту која ће им донети бесплатно пиће. Егзотично, апсолутно егзотично. Како одолети?

По самом уласку ме је, онако родитељски, по психи опалила атмосфера која је еквивалент атмосфери која влада на окупљању матураната из 1860. Ценим да је на гробљу веселије барем три пута, ако не и више. Није да нема људи, али није ни да их има, пошто је осветљење и даље као у дому Влада Цепеша у пубертетским данима, па не мо'ш провалити колика је посећеност. Што се тиче димне завесе, и даље тврдим да је власник локала ангажовао неке Турке, двадесетак њих минимум, који стоје логистички лепо распоређени по разним деловима локала, док сваки од њих у исто време пурња по минимум десетак комада најгоре крџе, типа "Век" или "Формула", ако не и горе. Ужас, ја да вам кажем. Видим да и даље има неколико готичарки паркираних на самом почетку шанка, неких нових додуше, ваљда су млађе швеце оних претходних. Мени су оне све исте; ваљда морају да постоје због тога да би одржавале еквилибријум оперативним. С вером у Тарју, Слобода Чачак!

Видим да је и стари конобар и даље ту, мада са много више седих на много мање косе, са додатком Поаровских брчића, што је некако језиво за видети - слика која ће ме прогањати кроз снове, гарант. И даље је онако цинички надркан, преко оне ствари ме пита ш'а ћу да пијем. Узео сам једно велико точено и неку брљу, нечујно изговарајући молитву којом желим да сачувам желудајку од евентуалне хаварије. Наискап попих чашицу: разводњена шљивка нека, вероватно она куповна. Каква цена - такав и квалитет. Додуше, какав конзумент, таква и раџа, да се не лажемо. Платих одмах за сваки случај, пошто сам веома добро упознат са тенденцијом коју су запослени у овом локалу вазда имали, а која се огледала у пренабуџивању макар и најмањег рачуна. Поуздано знам да су најумешнији од њих плаћали обнову године на факсу, а то (признаћете) никако није мала ствар.

Препознах једнох од својих пајташа у некој омањој групици. Пошто је и он мене видео, фацијалном гестикулацијом ми је дао до знања да се довучем до њих и да га вадим одатле. То и урадих, пошто и овако не бих имао шта друго да радим, а и занимало ме је каква је ситуација на фронту када он, иначе лик који је вазда са свима добар и према свима фин (иако му се то о главу обија свакодневно), тражи сламку спаса - у овом случају мене, који сам много бољи као камен који се везује за канап и служи за успешан суицид утопљевањем.

Екипица ми је позната и то не по добру - смарачи који скоро па трећину века и даље паразитирају од својих матораца, апсолвентски апстиненти од времена када је Сакраменто играо финале западне конференције са Лејкерсима и које је Грим Реапер избрисао из евиденције јер оноземаљски сектор не зна шта да ради са таквим будалама, а и није им нешто запело, пошто већ имају и превише лудака који се крчакају у пакленом казану. Стигао сам таман на време да слушам о томе како се опањкавају они црнци... пардон - Афро-Американци који демонстрирају против прекомерне полицијске бруталности (да, и ја сам се запитао која то бруталност није прекомерна) и како су они размажени, јер живе као бубрези у лоју на терет белаца који редовно плаћају порез. Неко се нашао паметан па је рекао да они тамо преко баре не знају шта је тежак живот, те да би волео да их види да преживе месец дана са нашим платама, возећи се у нашем градском превозу и са нашим контролорима.

Мислим да ми је на пар секунди чука престала са радом после ове изговорене реченице, мада сам се ја лажно тешио да је то због оне разводњене брље од малопре. Дакле, шта све нећу чути у животу и то од лика који је говорио како је у природи човека (мушкарца, тачније) да нагиње полигамији. То је вероватно закључио из искуства док је паралелно шамарао мајмуна наизменично прво десном, па онда левом руком. Подршку у својим ставовима (везаним за ове опаљене Јенкије свих боја и са свих меридијана) је имао у пропалој скинетици, која је мржњу према ћалету који ју је терао да иде на часове клавира и соло певања преусмерила на мржњу према целом свету. Поменута је и Скандинавија као нека оаза од остатка дегенеративног света, а посебно од ове наше затуцане паланачке средине. То знају јер су то прочитали на неком форуму на интернету. Добро је да нису то открили на неком блогу, буди Бог с нама, пу, пу. Кажу да је залудност ђавоље игралиште, што је можда и тачно, али онда на том игралишту ђаво игра школице у ружичастом трикоу за балерине, док се ова група "великомислилаца" игра између две ватре са медицинком величине кошаркашке лопте.

Кад смо већ код лопте, испрва ме је зачудило што су поменули домаћи фудбал, али онда сам се сетио да су медији (поново) бомбардовали пучанство бомбастичним насловима везаним за "немиле сцене виђене на нашем највећем стадиону по ко зна који пут". Елем, екипица је поменула како су Енглези све то лепо средили (ваљда док су пили чај у подне) и како код њих навијачи скупљају маслачке уместо да се бију са народном милицијом. Добро, нису баш тако рекли, али тако је звучало. Па, бре, мислим се: до јуче сте само пратили само доживљаје највећег сина свих наших народа и народности (хинта - није Тито у питању), а сада се разумете у све и свја. О, животе - луталицо! Имао сам жарку жељу да уђем у расправу, али је моја подсвест почела да убија Бога мојој свести, те сам се искулирао и само позвао ортака да одемо по нову туру. Питали смо остале шта пију и полако кренули ка шанку. Ту се, наравно, нисмо зауставили, већ смо, сада већ мало (више) бржим кораком, наставили ка излазу.

По успешном "бекству из Шошенка" смо се упутили ка локалном драгстору, отвореном 24 сата дневно, на по две ил' три лименке пивџане, да уз њих видамо емоционалне ране које смо запатили ове вечери. Кажу наши стари да "болест не бира" и ту се апсолутно слажем. Сва срећа па постоји пиво. И раџа, када је има. Медикаменти по правој мери, а и цени.

уторак, 21. април 2015.

Једна јутарња прича

Пише: Антонио Ј.

Са великим напором отварам очи. Чини ми се као да их и нисам отворио, јер је око мене мркли мрак. Померам десну руку и претурам по ноћном сточићу у потрази за мобилним телефоном. После мало муке успевам да га напипам, те констатујем да је тројка прошла за неких петнаестак минута. Лепо, то ми је баш било потребно, да се пробудим 4 сата пре времена. Не преостаје ми ништа друго него да покушам да украдем још мало сна, па да се спремам за нове радне победе.

Телефон враћам назад на сточић, намештам јастук, те се окрећем на другу страну кревета и покушавам да заспим. И, као за инат, прва мисао пада на памет, прва грудва која је бачена и која најављује бесомучно грудвање. Ма, какво грудвање - лавина, бре. Помислио сам на то како ћу са последњом хиљадарком у џепу да купим хране која ће потрајати до краја викенда, а да исто тако купим и нешто пива да ми се нађе, пошто од излазака нема ништа док не легне плата која већ касни. Почињем да осећам онај благи свраб у екстремитетима који не можеш да почешаш људски и који никако не пролази. Ни сам не знам зашто се нервирам, пошто се у овако сличној ситуацији нађем на крају сваког месеца у послењих годину и нешто дана.

Некада... ех, некада сам са том једном хиљадарком био на коњу, али је од тог доба тај исти коњ скапао, а трошкови се утростручили. Ни то све не би био проблем да се и та резервна свота новца, за не дај Боже, увећала троструко. Али, авај - за просутим млеком не вреди плакати. Помирио сам се са тим да ћу наредних неколико дана јести клот кромпир спремљен на различите начине, плус ћу имати за две дволитре за викенд. Пуна капа.

Поново сам се окренуо у кревету, са надом да сам се умирио и да ћу коначно захркати. Испоставило се да је та нада била узалудна као нада просечне мисице да ће завладати мир у свету. Сетих се обавеза које имам за викенд, а које укључују провођење солидног дела дана са фамилијом на неком окупљању, прослави нечега. Воле они то и воле да ме позивају, шатро да покажу да ме не зову само када им треба нека помоћ. Пошто пара за поклон немам (а и да имам - одакле ми?), мораћу да, иако то мрзим, позајмим кинту.

Од те помисли је свраб почео да се појачава, а у глави је почело да ми пулсира. Решио сам да ћу да се исфолирам и да јавим да сам прехлађен, да ме је шибнула промаја и да сам полу-укочен, те ћу се решити и те беде. С обзиром да из стана нећу избијати, нико ме неће провалити. Једино ако их којим случајем не потресе прича, па ме неко од њих обиђе, носећи ми кило наранџи, у шта чисто сумњам.

Руком сам посегнуо за мобилном, да проверим колико сам времена изгубио. Хах, супер - само сат времена. Дивота. Од узрујаности сам морао да устанем и да се одгегам до тоалета, да пустим певцу крв. Сијалица је прегорела чим сам притиснуо дугме за укључивање светла. Пошто нисам имао жељу да се сада и са тим бакћем, укључио сам ону сијаличицу код огледала изнад лавабоа, и тако укључену сам је оставио и по завршетку посла, за сваки случај. Вратио сам се у кревет, чврсто решен да сан пригрлим целим својим бићем.

Скачем из кревета, као пресечен. Аларм нисам чуо, а сат показује да сам спавао два сата дуже. Човече, награбусио сам само тако. Док једном руком навлачим панталоне, другом руком држим четкицу и перем зубе. У паузи та два посла припремам остале ствари за облачење и за у џепове, те после неких десетак минута коначно пичим ван. Нема гужве и то ми невероватно одговара, пошто јурим као мува без главе, а у таквом стању бих некога одбацио ко зна колико метара у случају да га само мало закачим.

Стомак крчи и стеже се, пошто сам доручак прескочио, као и кафу, а то никако није добро. У једној од пекара које су ми успут купујем једну кифлу са сиром, чисто да заварам глад. У пар залогаја сам елиминисао тај брзи доручак, те настављам са слаломом до радног места. Ако ми не припрете са смањењем плате, биће добро. Мада, какве сам среће...

Стижем испред улазних врата фирме и ту правим малу паузу, чисто да дођем до даха. Успевам да унормалим дисање, са чела бришем грашке зноја и хватам се за кваку. Иако се она помера, врата одбијају да сарађују. Немогуће је да су се сви успавали. Покушавам поново. Јок, нема шансе. Узимам мобилни, спреман да позовем неког од колега, да видим о чему се ради. У том тренутку сам тек шватио зашто нисам чуо аларм - нисам га чуо јер га нисам ни укључио, пошто недељом не радим. Браво, легендо! Псујем себе онако сочно, али се такође и смејем. Кажу да се овакве или сличне ствари дешавају и најбољима, али то баш и није нека утеха. Ако ништа друго, лепо је јутро, па ћу се лагано пошетати до куће.

Улазим назад у стан, скидам са себе радну одећу и пребацујем се у шорц и мајицу без рукава. Из фрижидера узимам хладну воду и насипам је у чашу. Иза тегле ајвара налазим једну флашицу раџе, популарно названо „унуче“ и тако себи подижем расположење - лепо је када се човек пријатно изненади. Џезву са водом стављам на ринглу. Отварам креденац из кога узимам кутију са кафом. Отварам је и тиме поново кварим расположење - кутија је празна. У том тренутку нестаје и струја. Па, ако ништа друго, барем имам „унуче“. Убијам га у два гутљаја, испијам чашу воде и без даљег размишљања се враћам у кревет.

Тек што је почела да ме обузима она топлина која наступа тик пред сан, стиже ми порука. Намрштен и приде гунђајући, телефон узимам у руке. Читам поруку, а осмех ми се враћа на лице. Каже да јој је досадно и да ће доћи мало да изблејимо. Каже да доноси пиво. Супер. Можда овај дан неће бити потпуни фијаско. Можда... Боље да не размишљам даље, само ћу избаксузирати нешто.

уторак, 07. април 2015.

Чувари плаже у зимском периоду

Пише: Антонио Ј.

Као и свакој другој особи, и мени је моје дупе најбитније. То је сасвим логично и сасвим легитимно стање ствари, пошто свако мора да брине за самога себе. Међутим, то не значи да због тога треба да било ко од нас гази преко других како би задржао тло под ногама и како би просперирао. Али, не лези враже - не мисле сви као ја.

Претпостављам да неки људи, тобожњи пријатељи, превише и прелако узимају здраво за готово заједничку прошлост, злоупотребљавају је ради остваривања својих замисли у сценарију где они замисле жељу, а ја им је остварим. Морам признати да ми је драго када драгим људима помогнем у када им дође нека варијација жуте минуте. Једноставно, леп је осећај када се нађеш некоме, помаже ти да на неки начин спознаш и самога себе. Но, понекад туђе потребе, проблеми и све оно што их тишти могу да се категоризују као најобичнији себичлук, као безобразлук.

Постаје невероватно иритантно када те неко из фамилије позове да те пита за нешто око компјутера, да чује твоје мишљење о проблему који је настао у тренуцима док се њихов не баш мали наследник забављао у виртуелном свету. Ако неку алатку рабиш свакодневно, потруди се да научиш најосновније о њој. Возач си, стога имаш неко знање о аутомобилима, те из тога произилази да знаш шта можеш и сам да поправиш, под условом да није неки квар који води ка хаварији. Не зовеш друге људе да би их питао шта да радиш када ти блинка лампица за резервоар. Исто тако, не зовеш укућане да ти промене канал на ТВ-у путем даљинског управљача, јер ти се не гледа получасовни рекламни блок.

Запитам се, да ли су људи постали такви због времена у коме живимо, а у коме је најосновнија егзистенција на напрслим стакленим ногама или су једноставно одувек били такви, а само су тај део својих личности успешно крили. Може бити да је производ вешто био лепо сакривен испод амбалаже саткане од најфинијих речи, лажи које су потребне свима нама који желимо да верујемо да свет није труо све до сржи, да та гангрена људског духа није постала његова сама основа.

И сви се нешто смешкају, сви покушавају да одобровоље некога, тапшу друге по раменима, играју своју улогу. Кажу да су очи огледало душе, али те очи само исијавају, превише и прејако, у њима нема назнака шта се крије иза завесе. Оне су као оно стакло које виђамо у собама за саслушавање у холивудским филмовима - видимо само свој одраз, а оно што је иза њих остаје скривено у тами која прогута и најсветлију мисао.

На крају ипак изађемо у сусрет свима њима, јер је тас превагнуо у ту страну. Изађемо у сусрет јер бисмо сами себе презирали због тога што би дозволили да нам мрачнија страна ега диктира потезе. Да, све су шансе да ћемо на крају извући дебљи крај због свег тог доброчинства. И да - сами смо себи криви због свега тога, јер смо се сами ставили у ту позицију чувара плаже у зимском периоду. Тапшање по рамену и захвалност до гроба се чују пригушено, готово као ехо који долази из даљине. То и није тако чудно - те речи долазе од особа које су далеко од нас, из другог неког света, долазе од сенки некада драгих људи.

среда, 25. март 2015.

Клабинг и прикљученија

Пише: Антонио Ј.

Уторак вече, кафић у који нисам ушао већ неколико година, рођендан једног ортака са којим се нисам видео од летос. Да будем искрен, не знам ни зашто ме је позвао - ја њега не бих звао на прославу свог рођендана када бих је правио. Видим да се накупило подоста званица и да има и неких скроз готивних ликова међу присутнима, што је велики плус за читаво ово догађање.

Није ми јасно зашто је назначено да се сакупимо у десет увече када је радни дан и када сутра велики број људи ради прву смену, као и ја (на пример). Увек полазим од тога да је добро да попијем мало више, било да је журка добра или лоша - превентиве ради. Сада не могу да се опустим да цепам пивџану и ову неку назови домаћу шљивку (највероватније је нека озрачена брља у питању), јер ћу врло вероватно да се опијем за медаљу, па ћу се једва довући ујутру на посао. О томе што ћу одреду хигијенских техничарки дати још материјала да мноме испирају уста, не бих трошио превише редова.

Убацио сам се у најготивнију групицу која је ходала овим крајевима икада, а који су се, неким чудом, нашли овде, у овом локалу, од кога ме хвата депресија само када помислим на њега. После стандардног увода „'де, си, ш'а радиш, како живиш, имаш фејс, додај ме - додам те, жена/деца, како ти је швеца, сисај га, хахаха“, крећемо са стандардном филозофијом која прати алкохол. Леп је осећај, као да сам се вратио једно десетак година кроз време. Лепо је знати да ниси једини коме фале баш овакви тренуци који не да немају цену, него „Мастеркард“ не би умео да их опише ни у реклами од цирка 3 сата и који минут преко. Чини ми се да смо се некако одвојили од свих осталих лобања око нас, што је имало неког свог шмека и што ми је нарочито годило, јер није било упадица са стране, а чак нас ни слављеник није давио (али је зато давио неку клинкицу која сасвим сигурно није из његовог света). Уживанција.

Али, не лези враже, све што је лепо мора да буде краткога века јер, као и пре десетак година, се увек нађу одређени елементи који кваре хармонију. Појављују се негативни елементи, са својим нападним, извештаченим и иритантним осмесима, са својим велеградским „'де сте“ жвакама за које верују да поседују чудесну моћ од којих малолетницама гаће саме спадају. И још су у пратњи две неке алтернативке које су највероватније устале на леву ногу, па делују као да не само да мрзе своје родитеље, своју фамилију и свој целулит, него мрзе и све нас јер, ето - може им се.

Господа „негативни елементи“ покушавају да нам дочарају своје хјухафнеровске животе, што им веома тешко иде, јер нас све те приче нису занимале ни у нижим разредима основне школе. Но, они то не причају због нас, већ због ових алтернативки које такође не дају ни пет пара за оно што они лапрдају. Као из неког ината, убацују се у сваку реченицу коју покушавамо једни другима да кажемо, без икаквог смисла и преке потребе. Ја им, на сву срећу, нисам занимљив јер никада нисам радио ништа занимљиво, као што ни сада не радим. Поготово им нисам занимљив пошто сам рекао како бих увео радне акције као у Титово време што су биле јер су они, та учмала генерација, превише залудни, а и реално су само паразити овог обогаљеног друштва. Једна од њих ме је назвала комуњаром, на шта сам јој се захвалио најлепше на дивним речима. Друга је пикирала и даље јединог дугокосог међу нама, очигледно га препознавши са слика које редовно објављује екипа самозваних профи фотографа који иду по клубовима у граду и за фрај (или евентуално једно мало пиво) сликају народ како се весели.

Елем, сконтала је да је он у неком тезга бенду који свира обраде (и тиме даје допринос кућном буџету), а да је пре био у неком метал бенду (или пар њих, небитно). Иако је деловало да се мала ложи у типичном „гроупие-гирл“ фазону, то је био само фол: изокола, све онако увијајући се мазно, распредала је мрежу у којој је ухватила свој полупијани плен слаб на широке кукове, те му је уместо жваке упутила само флоскулу: „издао си хардкор“.

Тајац. Ја, будала каквог ме је мајка однеговала (њојзи хвала), почињем да се хистерично смејем. Не ортаку, већ њој - бунтовној принцезици, мада она то не швата. И логично је да не швата. Једно говедо, као што је она (а говеда су и ови што су њу и другарицу јој довели за овај део шанка за којим смо ми били) нема капацитета да швати зашто се њој смејем. Како би неко, ко каже да не би радио за 200 евра и тако се пониживао (понижавао, хеј!), могао да швати било шта. Мртва 'ладна му је рекла да музичари (и сви остали уметници) само деградирају себе ако свирају за паре и да таквим поступцима само пљују у лице уметности. Брате! Јес' да је ово слободна земља у којој свака шуша има права да каже шта год хоће после пола литре најгоре брље, али ово већ прелази у безобразлук. Безобразлук из простог разлога што о зарађивању новца и одржавању какве такве егзистенције прича неко ко и даље жицка кинту од матораца, нема намере да тражи било какав посао јер су ту малопре поменути родитељи, увек спремни да помогну детету да се не мучи. Толике хорде младих, високообразованих људи се ломатају, исцимавају, довијају, праве прелазе из двојке у кеца само да би донели хлеб на сто, док ове и овакве „мудрице“ серу као фоке и не показују да имају намеру да пусте воду на крају.

Еманципација је створила монстурма, франкенштајна насталог из инцестоидне везе мудрости покупљених из „Блиц жене“ и „Ана форума“. И после такви имају права да гласају! Само је још фалило да кажу како су оне чланице „Омладине ЈАЗАС-а“ и да су оне за свога краткога века стекле велику мудрост. То је то: кроз џабалебарошки волонтерски рад којим су лагале себе да раде нешто корисно, а само се зевзече, кезе и краду богу дане су само себи мазале очи да њихово битисање има неког већег смисла. Један у низу покушаја да докажу да нису само статисти у сопственим животима, незадовољни тиме што немају елана да се заиста покрену и буду макар мало креативни. Једини плус им је што не глуме тролове по социјалним мрежама или коментарима, пошто је то последњи бастион и сламка спаса за оне који не могу да се снађу у иоле нормалном окружењу, а да се не осете као Јевреји у Рајхстагу.

Замолили смо „краљеве диско-подијума“ да ове две цурице (за које се испоставило да јесу активни чланови „Омладине ЈАЗАС-а“) врате у јаслице, а да нас оставе да наставимо да уживамо у алкохолу. Били су (за дивно чудо) веома колегијални, те су нас решили даљег присуства ових сподоба. Наручили смо по још једну туру пива и брљке, наздравили, куцнули се, отпили по један подужи гутљај и готово синхронизовано кренули да се смејемо као бегунци из Ковина. Удри бригу на весеље, јербо лудом забаве не фали. Снимили смо да је наш слављеник отпратио своју саговорницу до тоалета, а потом и ушао за њом. Надам се да не зна ко јој је брат, пошто ће га тај одробијати. Пустио сам поруку шефу, где му се јадам да ме је вирус стрефио и заковао за кревет, а температура ме ломи само тако. Одговорио ми је да га следећи викенд покривам код жене док он иде на „службени пут“. Такоц! Све коцкице су се сложиле и живот је поново постао леп.

петак, 20. март 2015.

Битка код степеништа

Пише: Антонио Ј.

Будим се. Отварам прозор. Киша поново пада. Таман када сам се понадао да ће пролећни дани потрајати, опет су тамни облаци љубоморно сунце сакрили, задржали га само за себе. Па, лепо, баш лепо. Дакле, опет треба ципеле навући на ноге када идем по млеко и 'лебац, опет се морам смарати са кишобраном који има тенденцију да се сав деформише приликом отварања. Кинеско чудо технологије.

Нема воде. Дивота. Крмељи су направили масовне демонстрације код очију мојих, а када сам хукнуо од беса, осетио сам ону бајну мешавину која се вероватно користи као један од састојака за оне спрејеве за самоодбрану или тако нешто. Ко ми крив када уместо „Пиња Коладе“ пијем „Зајечарца“ и „Вињак“. ОК, имам увек 'ладне воде у фрижидеру коју ћу употребити за умивање, али шта да радим са овом невидљивом гујом из утробе моје – није ред да касирку онесвестим на радном месту и да јој приде створим ко зна какве психичке проблеме. Имам и ја неку меру, пошто душе већ поодавно немам. Неколико „Орбита“ ће решити ствар, надам се.

Пошто лифт поново не ради, полагано силазим степеницама јер још увек немамо ону велику шипку за спуштање коју користе ватрогасци у америчким филмовима. Мораћу да предложим изградњу тога на следећем састанку станара. Оно, јес' да ће ме после тога жртвовати својим пензионерским божанствима, али ко рескира – тај профитира. Или буде депортован. Као за инат, срећем председника кућног савета, увек некако озбиљног, преозбиљног чак. Ценим да је у души жешћи психопата, не знам зашто – има нешто у његовим очима, његовом погледу. Сада контам да је добро што лифт не ради, јер бих га сасвим сигурно ту срео, а помисао да ме тај његов лудачки поглед скенира с леђа није никако пријатна.

Елем, госн прецедник је, као и увек, имао нешто на уму што је желео да подели са мном (или са било ким кога сретне током својих шетњи). Каже да ми би ми млађи станари требало да се мало више активирамо поводом тих састанака, како је ова зграда и наша кућа и како ће и будуће генерације свих нас живети ту. Ту сам већ почео да се искључујем, па сам чуо само неке речи, типа: породица, тешко време, будућност, бука, полиција. Ту сам се вратио у стварност. Сконтао сам да је причао о мени и о томе како пречесто из мог стана допире превелика бука и како му то смета. Не знам како је то могуће, пошто он живи два спрата изнад мене. Да толико гласно пуштам музику, први коме би засметала сам ја и то под условом да не оглувим у року од неколико секунди. Наравно, кренуо је са тим како сам ја дрзак јер њему старијем одговарам и правим га лудим. Само сам чекао да се претвори у оног брку који је са нирнбершке говорнице ложио масу, па да крене да мене криви и за то што лифт не ради и што нестају сијалице из ходника и ко зна шта друго још.

Стомачна звер моја, нервозна због тога што је још увек нисам подмирио, а нахушкана од стране моје подсвести која се већ добрано изнервирала због мог како-тако финог домаћег васпитања (због ког трпим увреде части од овог Метузалема на бајпасу), је решила да ствар узме у своје руке и да направи преокрет у овој утакмици. Снажан подриг, пун алкохолних испарења је отишао у правцу госн прецедника. Право да кажем, мене је у том тренутку било толико срамота због тога, а у исто време сам био и веома поносан. Још када сам видео његов пренеражен израз лица, адреналин је кренуо да цепа сваки део мога тела.

Развезао ми се језик. Поменуо сам му да је лоповчина која је спичкала паре које смо сви у згради скупљали за куповину новог мотора за лифт, а он је купио неки половни који се квари свакодневно, док је у свом и стану свога сина (који живи у стану до њега) ставио нове ПВЦ прозоре и нова улазна врата, она супер-сигурносна (као да је трезор „Народне банке Србије“). Напоменуо сам му да мало мање забада своју носурду у моју терасу (пошто дворишта, логично, немам), а да више гледа свога унука који минимум једном месечно прави баханалије са својим пајташима током тих наркоманских окупљања која праве у стану његовог сина. А, што се несталих сијалица тиче: пола зграде зна да их краде његова ухода, бакута са првог спрата, вештица од чије злобе би се постидели и они који су убили Бамбијеву кеву. Као Око Сауроново је - све види и све зна, увек будна, на бастиону наше зграде, за славу жардињере.

Рекао ми је само да сам веома безобразан и неваспитан, а ја њему да ћу на следећем састанку кућног савета потегнути питање његове смене. Одмах је променио тон и став, поменуо како смо, забога, сви људи и да као такви можемо све изгладити. Пожелео ми је свако добро и ођурио назад на свој спрат, са све кесом за ђубре коју је кренуо да баци. Ето, све се може кад се хоће, макар то било онда када се дрма фотеља.

понедељак, 16. март 2015.

Идилично јутро

Пише: Антонио Ј.

Телефон је зазвонио силовито. Скочио сам као ошурен, зав у неком напетом бунилу. Узимам мобилни у руке и видим да звук не потиче од њега већ од фиксног, који сам укључио из неког непознатог разлога пре него што сам отишао на починак. Поново зачух иритантан звук. Подигао сам слушалицу, изговорио једно кратко, одсечно упитно „да?“ и сачекао одговор са друге стране. Телемаркетинг – нуде ми нешто што ми није потребно, али по веома повољној цени, скоро па џабе јер сам, ето, баш ја победник неког извлачења.

Рекох да нисам заинтересован и пожелео госпојици пријатан дан. Искључио сам фиксни и вратио се у кревет. Мало се превртао, покривао ћебетом преко главе и најзад устао, швативши да од даљег спавања нема ништа. ОК – правац кухиња: укључујем ринглу, сипам воду у џезву и чекам да проври, па да прелијем мешавину шећера и нес кафе.

Док седим за столом, нажалост не делимично пијан већ помало нервозан јер ми је разбијен сан, те слушам шум воде која се загрева уместо звука креатура са ТВ-а, пада ми на памет како сам некада, не тако давно, чак и волео када ме неко тако рано ујутру позове на фон. Наравно, ни тада нисам волео ове што имају жељу да утрапе неку глупост за одређену гомилу шушки, већ ми је био гушт да се неки ортак најави како доноси бурек и јогурт, а да ја приставим кафу, па да кренемо да пичимо неки ПЕС или шта већ. Било је то неко лепше време, када није било потребно пуно да би душа била истински срећна.

Пошто је вода проврела, сипам је у шољу и кашичицом мешам смесу. Враћам се назад у собу и седам за комп који је остао укључен током ноћи, пуштам музику и бацам се на сурф. Фејсбук прво, наравно. Некако ми је лакше када прво изјутра прочитам Коељове цитате као статусе, него да читам дневно-политичке баљезгарије од којих добијам порив да запљунем екран. Искрен да будем, нису ни моји статуси (које напишем сваке преступне године) нешто пуно мудрији, али су барем написани граматички исправно и по свим правописним правилима.

Зато ме стварно изненади како су се људи, некада веома блиски, толико искварили у сваком погледу: застранили су, заглупели се константним битисањем у виртуелном свету, изгубили појам о свету ван својих соба, правој блеји, искреној, без гледања у свој моб сваких пет минута. Постали су периферије својих лаптопова и таблета, силиконски људи, вештачки. Нема више долазака рано изјутра или касно увече, нема непланираних мини пијанки и слушања музике, стварног слушања музике. Сада имамо само или дописивања електронским путем или нека, назови виђења, ради реда ваљда, глумимо неку срдачност и не желимо да признамо ни себи самима да нам боравак у истом простору са особом са супротне стране стола никако не прија. Мени не прија јер ми се чини да се боље испричам са полицом коју растављам ради прављења места за ормар, него са човеком ког знам пола свог живота, а коме се не дешава ништа друго вредно помена сем напредовања у некој онлајн игрици са тенкићима. Њему не прија јер ја не схватам како је тај његов хоби тако супер, да је екипа са којом иде у нове победе толико добра да редовно четују после сваке партије, анализирајући пређашњу стратегију и планирајући нову. Е, то је живот, то није реклама. Мало морген, батице.

Признајем – будала сам што се оптерећујем таквим стварима. Нека свако живи свој живот како год жели да жели и мирна Бачка. Ако је свима њима лепо да се распадају у таквим околностима, ко сам ја да им рушим Снешка и узимам последњег медењака из кесице? Но, и на мене утиче све то што видим и што све то доживим, као и на сваког другог ко пролази кроз нешто слично. Прија мени ова кафа, имам са киме да је поделим такође, али ми некада стварно фали то да видим пар драгих лица око себе, да поново фућумаримо о којечему битном и небитном, о небулозама свакаквим, само нама разумљивим.

Видим да их има улогованих, вредни су. Немам намеру да било кога цимам, да се јављам – не могу да гледам реченице исецкаме трима тачкама после (у вр' главе) 4 речи, без зареза, без икаквог другог знака интерпункције. Те паузе у маниру ретардираног Кристофера Волкена су и више него напорне недељом ујутру. Но, не лези враже – ја о вуку...

- „e ... de si brte sta ima ... i ti si doso sad kuci sad ...“
- „Здраво. Не, нисам – рано сам устао.“
- „pa ... ti si lud ... sta nedeljom radis .... tako rano ...“
- „Нисам могао да спавам, а и рано сам легао синоћ.“
- „xaxaxaxa ... ti to penzionerski ... xaxaxa ... ja sad doso ... bio na nekom rođosu ... napio se ... neznam gde bijem“

Шта ја да додам на ово? Прекидам сваку даљу комуникацију и искључујем картицу са фејсом. Можда је ипак требало да прво одем на „Блицов“ сајт, можда бих прочитао нешто занимљиво, ипак је недеља – дан када се пише и о неким стварима које не стварају жељу за конзумирањем шаке Бенсендина. Можда су окачили неки фин рецепт или су се потрудили да направе интервју са неким занимљивим. Каже: „Данас је у Србији Дан жалости“. Немо устајем, одлазим до фрижидера и узимам једно од два пива која се вуку већ пар дана. Отварам га и испијам један дуг гутаљ. Е, тако: душа је сада мало срећнија, а то је (признаћете) најбитније.

Живели!

среда, 11. март 2015.

Инертност из најбоље намере

Пише: Антонио Ј.

Просто је невероватно колико је инат јака покретачка сила. Да није њега, тешко да бисмо победили Литванце лета Господњег 1995, док нам је цела дворана у Атини звиждала. Са друге стране, да није тог истог ината, ко зна колико би мање казни било написано због пребрзе вожње. О броју сачуваних живота да и не говоримо. Стога не треба да нас чуди зашто се свакога дана сусрећемо са солидним бројем крајности који нам сервирају како наши ближњи, тако и потпуни странци.

Свако од нас је барем једном урадио нешто из чистог ината, било то добро или лоше. Неки би рекли да се то деси зато што нам ђаво не да мира. Тај сценарио је веома могућ, пошто је општепознато да нас више силе свакодневно тестирају на овај или онај начин. Сад, да ли су баш толико залудни или је то део испита којим се одређује ко на крају иде у рај, а ко у пакао, у то стварно не желим да улазим.

Сматрам да нема деструктивнијег бића од човека у познатом делу свемира, које због већ поменутог ината и са мало алкохола преко, прави ршум где год да се нађе. Најсмешније и најтрагичније од свега је што се после збуњено чешка по главици и пита како је, дођавола, дошло до таквог развоја догађаја. Лепо, батице: прерачунао си се мало, ставио си плус тамо где је требало да иде минус, преступио си и направио дуплу. И то није све.

Порицање. Изговори. Неверица. И опет порицање. Не, није то до тебе, то је због хороскопа, глобалног отопљавања и пада цене нафте. Јесте, јесте. Ниси ти ништа урадио, само си, ето, случајно притиснуо дугме на коме јасно пише „самоуништење“. Па, да – има то логике. Зашто ниси застао на тренутак ил' два, удахнуо дубоко и издахнуо, попио чашу воде, трепнуо пар пута окицама и једноставно скренуо лево уместо десно? Зашто ниси заћутао на пар секунди и почео да слушаш туђе речи? Лакше је држати се као пијан плота, бистрити неку своју политику и надати се да ће све бити ок а да се прстом не мрдне.

Ставио си својој драгој прстен на руку, дао свој допринос повећању људске популације и сада ће се ствари одвијати својим током саме од себе. Да је то све тако лако и да нам је мудрст Далај Ламе свима урођена, не бисмо гледали да зајебемо једни друге еонима уназад. Јок, мори – потрудили бисмо се да свет учинимо макар мало бољим местом. Али, не – заинатили смо се и уз фанфаре и свеопште славље повели поворку право у амбис.

Тек после спознаје пораза се заиста освестимо. Тек тада застанемо, погледамо око себе и видимо да призор није нимало леп. Забринутост расте рапидно. Страх те куцка по рамену, ти се окрећеш и видиш наличје ужаса. Видиш да је цео твој свет у рушевинама и да ломаче на сваком кораку горе. Замисли само колико си лепих ствари уништио само једном погрешном речју, а камоли једним погрешним делом. Хоћеш да чујеш нешто занимљиво? Понекада се највише штете направи онда када појединац или група људи не учине баш ништа. Само немим погледом испрате ситуацију и наставе даље својим путем. Елвис је напустио зграду тренутак пре него што је срушена до темеља.

Не можеш а да не упоредиш себе са Пером Којотом: имаш план, имаш средстава за испуњење плана, имаш елана, али на крају доживиш крах. Брзоплетост? О, да. Несагледање лоших страна, као и игнорисање нусефеката који ће произићи твојим деловањем? Још питаш! Али, о томе је требало мислити пре него што си кренуо главом кроз зид. Јасно је да си имао неки циљ, да су ти намере биле најбоље и надасве несебичне. Јасно је да ниси желео да било коме нанесеш зло или бол. Све је то на месту. Једино што свака ствар на овом свету има неку фалинку, сваки план има у себи зачкољицу због које може да се изјалови.

Зато човек треба бити спреман за импровизацију, ако до таквог развоја догађаја дође – потребно је имати џокера у рукаву којим ће се вода навести баш на твоју воденицу. Ако само чекаш да ти играч дода лопту да би ти постигао гол, не само да га нећеш постићи, већ ћеш увек бити дубоко у офсајду. И какво добро ће то било коме донети?

недеља, 08. март 2015.

То је нама наша борба дала

Пише: Антонио Ј.

Одувек сам имао поштовања према људима који су са својих десет прстију током животног путешествија створили цео један мали свет не од нуле, већ из подебелог минуса. Као „Јувентус“ што се из „серије Б“ вратио много јачи, беснији и деструктивнији, тако су и они крчили свој пут. Ти и такви људи нису много причали током свога века, радили су ударнички и (пре свега) поштено, те су плодове рада свога са поносом убирали.

Када би у ретким тренуцима и проговорили, тон тог говора би био свечан, готово свевишњи због мирноће и озбиљности којом би одисао, али опет „обичан“, веома разумљив и некоме коме су просто проширене реченице еквивалент нуклеарној физици. Никога те речи не би остављале равнодушним.

Са друге стране постоје веома слични људи онима које сам у претходним редовима описао, а који су толико иритантни због свог надобудног наметања у свакој могућој ситуацији. Они имају потребу да искористе тренутак ваше непажње и да вам испричају сторију за коју очекују да ће вас оставити без даха. Јер, они имају мудрости целога света у малом прсту и они су ту да аминују или критикују одлуке, ставове и дела других људи, без да их је ико питао за мишљење.

Не знам да ли су гори они који вазда напомињу како су баш они све те високе школе завршили онда када је време било поштеније или они који се диче тиме што им је живот био најбитнија школа и да им је осмољетка и више него довољна. Не спорим – ниво образовања не игра пресудну улогу у кључним моментима као што је преживљавање апокалипсе, па тако данас имамо и докторе који човеку са прострелном раном преписују капи за нос и самоуке виртуозе на виолини, који уместо да похађају средњу школу, време проводе свирајући у главној градској улици, тако зарађујући за хлеб насушни.

Сви ти ничим изазвани мудраци и просветитељи су тешки као црна земља. Ако вас ухвате у машину и ако им дате прилике да се размахну, знајте да сте у дебелом сосу. Њихова стратегија има висок ниво учинковитости, што не треба да чуди: премазани су свим бојама, лукави као лисица и убојити као кобра. Слаткоречивост им није страна, али је користе само онда када треба да себи прибаве неку корист. У случају да вам упуте комплимент, знајте да је тај комплимент скалпел којим секу ваш невидљиви штит како би вам касније зарили палету кухињских ножева у груди, стомак и врат, ако претекне. Не буквално – метафорички (морам то напоменути, пошто се у аудиторијуму увек нађе неко ко превише преозбиљно швати оно што је написано).

Занимљиво је како се лепо инфилтрирају у скупину (била она мања или већа), без да ико осети опасност. Другарски су расположени, одају утисак шерета и некога ко вам је на неки начин сличан. Делује као да су елоквентни, да имају штошта да кажу о много чему и да су спремни за размену мишљења. После неког времена можете провалити какви су заиста – превртљиви, лицемерни и цинични. Свему налазе мане, све умеју боље и сасвим сигурно би били бољи фудбалски селектори чак и када би имали једноноге и једнооке играче од 45 година на располагању.

Оно што највише иритира је њихова лажна срдачност, што се понашају као да сте им род рођени, тапшу вас по леђима, јадају се како вас нема сто година да навратите и како им је толико драго што вас виде. Још је горе то што су увек насмејани, шатро весели, па вам (ко зна зашто) буде помало криво што сте подозриви према њима. Натерају вас да се осетите као да сте нешто згрешили и да се у тој кривици скупите толико да на крају будете мањи од маковог зрна. То не значи да сте несигурни у себе или да имате осећај ниже вредности, већ једноставно имате веома добро кућно васпитање, те да сте научени да имате и превише поштовања према сваком живом бићу, макар то биће било највећа фукара на вама познатим меридијанима.

Свака кафа коју вам сервирају вам преседне. Ма колико шећера ставили, она ће бити горка као жуч. Ви сте у њиховом свету, у коме важе њихова правила. Ваше мишљење је ирелевантно. Ви сте можда у праву, али само донекле и сигурно не на дуже стазе. Они знају све – баш све. У њихово време се знао неки ред и просто им је нејасно што се све данас тако извитоперило. Стоји то да сте ви на месту с обзиром каквих данас типова све има, али опет нисте баш ни светао пример времена у коме битишете јер ви, једноставно, нисте они. А, „они“ су цвећке, највеће и најмиришљавије. Они су „crème de la crème“ и то не само своје генерције. Они су уникати каквих нити је било, нити ће бити, јер је све данас тако несавршено.

Док су жарили и палили, ви сте сисали млекце из флашице. Док су битке стварне војевали, ви сте гледали „Лаку ноћ, децо“. Док су крварили, ви сте цедили митесере. Стога ви немате никаквог права на реплику, већ само можете да наставите да чучите на кукурузу у ћошку до краја часа, плус мали одмор. Једна сесија са њима представља незаборавно искуство које је веома слично искуству које имају они који су били те среће да беже од чопора уличних паса којима је било досадно, па су уз лавеж гањали своју жртву која је притом астматичар и којој се пумпица испразнила. Мало ли је? 

Зато не волим да идем на славе код доброг дела родбине, јер се увек нађе неко од таквих говорника, који мисле да је сасвим на месту да држе слово свим присутним званицама. Не дао Бог да неко климне главном у знак одобравања било чега што кажу, јер ће та гестикулација послужити као ветар у једра њихове барке. Ако нису направили паузу у својој говоранцији онда када је домаћица послужила сарму, знајте да ситуација неће бити боља ни онда када печење буде било на репертоару. 

Са полусажваканом храном (и притом уз иритантно мљацкање) ће вам презентовати своје виђење стања српске привреде, притом дајући назнаке да ће до најситнијих детаља описати могуће решење за све проблеме који су нашу домовину притисли. То што деклинацију мешају са девалвацијом је само минорна ствар и око тога се не оптерећују превише. Уосталом, зашто би се и оптерећивали било чиме: када су добили право да кажу по коју реч, они ће то право искористити максимално. Када је требало, нико их није ударио по губици и тиме их натерао да заћуте, те сада жаре и пале по вашим нервима у маниру Траволте у „Претпарачким причама“. 

Но, сламка спаса могу бити ситни колачи и торта, наравно уз кафицу, пошто се уморе од толиког причања, па им падне шећер, те макар накратко заћуте. Ако домаћин у том периоду угаси свећу, врло је вероватно да ће онај ко је попио највише бити први који ће дежурном мудрацу упутити пар реченица, фино нафилованих псовкама. Права фешта, скупштинска чак. Живели!

субота, 07. март 2015.

Догодовштине редовног платише

Пише: Антонио Ј.

Људи смрде. То је чињеница. Неко ће рећи да претерујем и да сам стока, љига од човека, али моја тврдња је истинита. Не мислим на то да смрде нечовјештвом, мада и тога има, већ смрде буквално: базде, воњају, одашиљу непријатни мошус у веома широком радијусу и то никако, али никако није лепо са њихове стране.

Базд људски се понајчешће да осетити у редовима силним: по продавницама (док се чека касирка која једном руком мери воће које је бакута одлучила да пазари од пензијице, а другом ређа артикле на полице), као и у разноразним институцијама, као што је пошта, на пример. Е, баш у једном подужем реду у једној пошти почиње ова мини епопеја. Како сам био присиљен да извршим уплату одређене своте на одређен рачун, реших да тај посао обавим у пошти, пошто су код њих провизије за уплату најниже. Лаганица: уђем, изађем и готово. Аха, кад бисмо се зезали - није живот „ВИП-ова реклама“, ни најмање.

Ред је почињао код самог улаза, кретао се споро и у том тренутку сам, у себи, почео најстрашније да псујем и своју маленкост и пошту и државу и масоне. Масоне понајвише, зна се да нам највише они, од свих вековних и мулмедијалних душмана, раде о глави. Сконтао сам да је оперативна само половина постојећих шалтера. Ок, време је паузе, људи морају да једу, а и шалтеруше су људи (свидело се то нама или не). Али, бре, ја се не сећам да су икада били активни сви шалтери или барем скоро сви. Дакле, административци онако фино, са стилом додају уље на ватру. Лепо, нема шта.

Заборавих да напоменем да ме је при уласку у пошту опичио мини топлотни удар – било је толико топло да сам одмах скинуо јакну и дукс иако је напољу фијукао ветар који је и пингвине терао да се окупљају око ватре како би се утоплили. Додатак свему је био сув, ужегао ваздух, што и није чудно јер је ради вентилације просторије био отворен само један мали прозор, онај на врху. То је било тако због још једног српског непријатеља – промаје. Сасвим је сигурно да нисам једини мислио како су ово нељудски услови, кад се негде из средине реда зачула нека старина: „Ако ти је вруће, ти изађи напоље.“ Браво ти га, деда. Три бамбија за тебе!

Најстрашније је дошло на ред када сам мало напредовао од почетне позиције. Пошто су се улазна врата стално отварала, ваздух је ту био најпријатнији. Чим сам се удаљио неколико метара, почео је хорор. То, то... Ја не могу описати то чему су моји дисајни путеви били изложени. Да је август, па да разумем да се људи зноје и воњају, некако је нормално. Напољу је фебруар, термометар показује да смо ту негде око нуле, какав је ово парадокс?

Нисам ја сад неки манекен, па да се мажем разним миришљавим кремицама, нити користим нешто квалитетније од бугарске Малиције, али ово што сам доживео је потпуно нехумано. Искористићу прилику да додам да мој прдеж не мирише и да не шорам колоњску воду, али да и поред тога имам свако право да се пожалим на нешто што се коси са здравим разумом и иоле квалитетним друштвеним васпитањем. Људи који смрде услед нередовне или слабе хигијене су друштвено некултурни, било да су имућнији или не. Сиромаштво није оправдање за неодржавање хигијене, нити је оправдање то што неки тамо стручњаци тврде да је свакодневно туширање шкодљиво. Зајеби ти то, рођаче.

Колико кошта најјефтинији сапун – педесетак динара? Можда није у истом рангу као она купка која се рекламира, а која има у себи којекакве фине травчице које поспешују кожу толико да од бабе направе девојку, али никако није за избегавати. Зар је тешко мало се плакнути испод пазуха пре навлачења одеће на телеса своја? Зар је тешко сватити да између две суботе има још 6 дана током којих се човек зноји (а зној базди јер је пун токсина којих се тело тако ослобађа) и да би било веома лепо урадити нешто по питању тога, а да није смишљање временске машине? Јесте, треба се опрати мало. Скупа је струја? Па, укључи бојлер док се вода не загреје, искључи га и опери се. Нема времена, у гужви си, сутра ћеш? Устани раније, за почетак. Нема се пара? Нико од нас, обичних људи, нема довољно пара за све што душа иште, али основна средства за хигијену не спадају у луксузне артикле.

Увек постоји неко оправдање, за било шта што нам падне на ум, од неурађеног домаћег („Ја сам, учитељице, написао састав, али ми је пас узео свеску за домаћи и растргао је играјући се.“), преко испаљивања ортака после датог обећања („Матори, јеби га, извини што се нисам појавио, али ме је ћале упрегао да изнесемо неку старудију из теткиног подрума.“), па све до кратког општења са неком цупиком („Извини, срећо, ово ми се никада до сада није десило, али ти си толико добра да нисам могао да се контролишем.“). Све то ипак не значи да не треба да будемо толико пристојни и обзирни према другима макар толико да их поштедимо од напада на чуло мириса.

На крају сам платио шта сам имао да платим и брзим кораком сам се упутио ка излазу. Добио сам порив да свратим на једно точено с ногу, али сам се предомислио, пошто подне није још прошло. Кренуо сам на станицу, да сачекам превоз. Бус је стигао и ја сам, не гледајући, закорачио у њега. Гужва као у шпицу, а смрад као у... Мрак ми је пао на очи. Само сам чекао да зачујем онај познат повик: „Отрови!“ и да из вреће под пазухом леве руке извучем заштитну маску. Моша!

петак, 06. март 2015.

Зимске мозгарије слуђенога ума

Пише: Антонио Ј.

Све је почело једног сасвим обичног, хладног, тмурног и кишовитог фебруарског дана. Гледајући кроз прозор канцеларије, нисам се могао отргнути од свих тих мисли које су ми се мотале по глави већ дуже време. Поглед је отежавао ситуацију која је сама по себи била тешка: све то сивило које је нагризало све на шта је наилазило се пресликавало на психу.

„Депресија, илузија, она спава на каучу“, стихови који су ми пали на памет и који су, небесима хвала, макар на кратко отерали све оне тешке теме које су котиле брзином штакора. Чак ми се осмех појавио на уснама, краткотрајни додуше, али ипак осмех. Добро је: има наде - биће боље („неко виче, на папиру мртво слово“)...

Сходно ситуацији и расположењу, наручио сам кафицу и кокишку, пошто конзумирање шљиве није дозвољено током радног времена, поготово не на радном месту. Штета, јер сам баш био расположен да сукнем две, три дозе кратког, чисто да освежим душу. Елем, кажу да ће данас пустити плату, што је лепа вест. Свако воли када од банке добије СМС у коме пише да су неки новци легли на рачун. Онда после тога опсује, јер зна да ће у року од одмах морати да се опрости од једно 70 посто кинте, због свега и свачега. Е, тада тек добро дођу оне две, три, па и четири чашице шљивке (или било чега што је при руци), пошто је егзистенционални морал на веома ниским гранама. Џабе HP, џабе мана, када ти пост-транзициона свакодневица лупа родитељске шамаре без пардона.

Но, ако ништа друго, велике су шансе да се поентира у току вечери, сем ако изабраница срца мога не буде поново у неком чудном расположењу, које је све учесталије у последњих пола године. Да не знам да бројим, помислио бих да је тетка из Црвенке почела да долази два пута месечно, као да онај један пут није превише. На поштеди је чешће него током школовања, а веома добро се сећам дана када је стање на табели било много боље и поред честог играња на гостујућем терену. Мада, раније је увек било боље него што је сада. Како ће бити сутра, то не смем ни да помислим.

Да се вратим ја на тему, о томе како је све почело. Најцрње од свега је што ни сам не знам шта је то тачно почело, али знам да никако није добро. Није тајна да је најопаснији онај непријатељ кога не видиш. Дакле, ако у вашем новчанику нема новчаница, знајте да сте у шкрипцу. Као Делча. Елем, као и све ствари које имају свој почетак, а притом не дају назнака да постоји и завршетак, тако и ова моја (назваћу је једноставно „ствар“, у недостатку бољег имена) има свој почетак. Дешавало ми се раније да предосетим да ћу се разболети: леђа ме заболе другачије него иначе, гребуцкање у грлу је посве различито од гребуцкања насталог приликом конзумирања крџе нижег ценовног ранга, „Стопи“ сладолед има укус какав највероватније имају чарапе сиријског азиланта после седмоневног пешачења. Једноставно, знаш да никако није добро. Ништа није добро. Јеби га.

Кажу да живот пише романе, што је сасвим могуће, с тим што бих ја додао да то ради под утицајем неких чудних травки или макар „Вињака“ помешаног са „Балтик“ вотком. Нема друге. Зашто би онда, ако није тако како сматрам да јесте, многи млађани дерани пролазили као Шон Бин кроз живот? Зашто би постојале шалтеруше, које су ништа друго до демона који тестирају људскост нашу? (Одмах да се оградим – под термином „људскост“ подразумевам да некога не отерамо, сасвим оправдано, у три лепе после три размењне реченице).

Стога можемо закључити да се тај живот (или судба клета – ако вам је драже) добрано потрудио да са зеленашком каматом наплати сваку, али баш сваку, па и најситнију помисао да би неке ствари могле да буду мало другачије и макар мање болније (када се већ бол избећи не може). Јесте, живот је курва, карма је њен макро, а ти си корисник услуга без цвоњка у џепу. Гадно? Ма, јок – опуштено скроз.

Ах, да – најбитније: мука ми је од свега. Јесте, слажем се – коме није. Али, мени је баш мука од свега. Нисам особа са суицидним тенденцијама, а нисам ни неки претерани песимиста. Јес' да сам одавно, као и већина грађана ове земље, прс'о с мозгом и да сам логици рекао „до свида́нья“, но то није разлог да се осећам овако како се осећам. Застанем, удахнем и уздахнем дубоко неколико пута, покушам да се смирим, да изједначим та два таса у глави, доведем их у баланс како бих могао да наставим даље са тражењем решења и онда осетим да  у целом мом бићу нешто тиња. Осетим да је то  ватра која се спрема да букне и да направи сасвим фин гареж, јербо је идиличан Windows XP пејзаж тако досадан и превазиђен. Батице, нисам ја за овакав вид забаве платио карте, те бих волео повраћај новца, ако није проблем.

Ни сам не знам због чега се осећам тако како се осећам: није да су ми све лађе потонуле, далеко од тога. То што су се насукале, то је због лоше оријентације, навигације и глобаног отопљавања, али се и то да решити. Ценим да се свега накупило, да је јама препуна и да ће ускоро почети да прељева. Све је то ишло полагано, без журбе, без превише таласања и без помпе. Гомилало се и гомилало и гомилало и сада је питање: „Како даље, побратиме?“

Покушавам да рационализујем настало стање, јер је човеку то у крви – да нешто до тог тренутка непојмљиво конвертује у нешто иоле познато, а са чиме може баратати. Дакле, бурек и јогурт за доручак су после неког времена постали бурек, ђеврек, јогурт и паковање „Ишлерија“, хлеб се јео уз макароне и помфрит, а лагана вечера је постала гурманска пљека са луком, мајонезом и љутом алевом. И онда се после питаш зашто ти је отежано пертлање обуће. Тако је и са овим: све гураш под тепих, па када га случајно помериш, зачудиш се од те санђаме која прети да те обезглави. ОК, сад знамо на чему сам. Ваљда...

Да сам Тони Сопрано, покупио бих се и отишао до психијатрице да јој се изјадам за шаку долара који су њена тарифа. Она би потом, претпостављам, рекла да су корени свих мојих проблема везани за посесивну мајку, која је била жељна контроле, а да је моје затварање очију и окретање главе у свакој прилици када видим јасне знаке да ствари могу постати гадне само долило уље на ватру. Или тако нешто.

Е, па пошто ја нисам Тони Сопрано (јер да јесам, нико живи не би дозволио да таква серија заживи дуже од пилот епизоде), могу слободно констатовати да је главни разлог стања у ком сам тај што нису извучени моји лозови. Озбиљно то мислим: ја сам јебено прс'о због тога што је лото комбинација бројева коју сам направио таква да нисам ни јебену замену добио. Ништа, бре. Толико уложеног времена, толико проучавања материје, ишчитаних књига, редовног, дугогодишњег праћења игара на срећу, а ја нисам могао ни минимум минимума да погодим. Човече.

Нек' иде све дођавола: идем лепо раније са посла, да цепим пар точених кригли пива, помешам их са пар кратких пића, усвињим се људски, те да по доласку дома јасно кажем жени шта имам да јој кажем, макар тетка била ту. Нек' иде живот!