среда, 13. јун 2018.

Комбо #48

Пише: Антонио Ј.

Circenses: Tightrope Walk on the Ground
Tightrope Walk on the Ground је прво издање овог финског one-man пројекта који води Севери Осала. Прогресивни death metal који подсећа на много штошта што сам до сада имао приликом да чујем, што ни у ком случају није минус. Иако се свако мало појави неко слично издање, морам признати да је чак лепо чути једно које није толико испеглано што се продукције тиче. Акценат је дат на саме идеје и квалитет одсвираних деоница, као и на вокале који су директни, у првом плану и стварају осећај као да се обраћају самом слушаоцу. Ритам је готово константно (мало) бржег средњег темпа, са тек по којом споријом деоницом. Бубњеви су могли бити мало бољи, пошто на моменте делују претерано генерично што се ритмова тиче и, што не рећи, неинвентивно. Но, то не квари толико укупни утисак. 4/5.

Dead Shape Figure: Cacoëthes
Албум већ својим интроом даје назнаке да ће у потоњих пола сата слушалац уживати у једном одличном делу. На Dead Shape Figure сам наилазио у пар наврата током година, али им никада нисам посветио довољно пажње. Што се овог албума тиче, веома ме подсећају на своје земљаке Diablo, понајвише због комбиновања melodeatha и groove metala. Оштри рифови, надасве мелодични и потпуно catchy због самог ритма, појачани су атмосфером која ме асоцира на норвешки Aspherium. Музика на моменте скрене у алтернативне метал воде (стилски негде између онога што данас раде Soilwork и Drowning Pool), што само појачава утисак. Вокали су убиствено добри, одлично се стапају са музиком и нигде не штрче. Продукција је извукла оно најбоље на површину, одлично нагласила солаже које сам просто ишчекивао да чујем у свакој песми, ма колико кратке биле.
Cacoëthes је дефинитивно један од најбољих албума из прве половине 2018. године 5/5.

Enoid: Exilé Aux Confins Des Tourments
Слушајући шести албум овог швајцарског one-man пројекта, морам признати да сам првобитно помислио да сам „too old for this shit”. Мислим, албум сам по себи ни у ком случају није „shit”, само што ја више не налазим готово ни најмање материјала за уживање у језиво-сировој музици, поготово не када ме прве две нумере помало сморе. На сву срећу, од песме број три је ситуација постала мало занимљивија. Опори black metal, резак и бескомпромисан. Катаклизмично линеаран, помало експерименталан. Једнодимензионално инвентиван и злокобно атмосферичан. Албум ће много више пријати сладокусцима и die hard фановима жанра него онима који спорадично пусте нешто слично једном у месец дана. И после неколико преслушавања сам остао равнодушан што се албума тиче: има добрих страна, али не довољно да се више „загрејем” за бенд. Због одличне последње нумере (Ode à la haine) дајем 3/5.

Fervent Hate: Tales оf Hate, Lust аnd Chaos
Из Перуа долази Fervent Hate, интересантнан death metal бенд који је активан пуних десет година. Музика им је добрано инспирисана шведском death metal школом, мада се да осетити и шмек који је красио холандски Gorefest. Дакле, мало класичног death metala, мало death 'n' rolla, а све то уклопљено са заиста добром музиком, полетним рифовима и солидном продукцијом. Енергично издање, заиста. Љубитељи жанра нипошто неће остати индиферентни на деонице које неодољиво подсећају на Dismember и Six Feet Under у својим најбољим тренуцима. Посебно ми се свидело то што нема песама које се „понављају” - свака је заиста једно поглавље за себе, иако скупа чине кохерентну целину. Велики број бендова игра на сигурно, те од (типа) десет песама у суштини имају само једну у различитим варијантама. Овде тога нема: чланови бенда су уклопили све што воле, равномерно дозирали од свега по мало и представили савршен спој. 5/5.

четвртак, 24. мај 2018.

Комбо #47

Пише: Антонио Ј.

Manipulation: Ecstasy
Овај пољски бенд је један од занимљивијих које сам чуо у последње време. Тешко их је декларисати као чист death metal састав, понајвише због тога што свој звук обогаћују великом дозом groove-a. Најбоље од свега је што албум као целина одудара од великог броја издања која се могу чути последњих година; лишен је шаблонских песама у којима се све своди или на комбинацију пуке брзине и високо-техничког свирања или на прогресивну маестралност. Вокали по мери, добра продукција и одличне, енергичне нумере красе ово издање из 2015. године. Фановима For Many Reasons ће се Еcstasy поготово свидети. 5/5.

Gloomy Grim: The Age of Aquarius
Пре извесног времена сам реиздање бенда Gloomy Grim оценио најнижом оценом из простог разлога што је заиста лоше. Но, то не значи да ћу кроз призму тог издања гледати све што дотични Финци сниме. The Age of Aquarius је и те како добар албум, предобар не само што се бенда тиче, већ и самог жанра. Сасвим сигурно није најинвентивнији, али свака нумера садржи одређени шмек који слушаоца тера да га изнова слуша. Таман када се донекле разочарам оним што модернија (symphonic) black метал издања понуде, овакви бисери ми врате осмех на лице. 5/5.

Bloody Falls: Thanatos
Скоро нисам наишао на албум који не знам како да што стриктније декларишем. Не знам да ли је ово metalcore, NU метал, микс та два или нешто сасвим четврто. На сајту The Metal Archives стоји да свирају groove/melodeath, али то ми баш и не пије воду. Рецимо да groove метал исплива на површину у појединим тренуцима, али melodeath-a дефинитивно нема. Само издање генерално није лоше, слушљиво је, али је сам звук „сув” и беживотан, лишен оне ауре која би требало да просто избија из сваког тона. Пар добрих и неколико осредњих песама. 2/5.

Callidice: Anthem for Resistance
Својим трећим издањем Callidice се потпуно разликују од бенда који баш и није имао чиме занимљивим да се похвали. Нисам очекивао да ћу чути музику која је толико зрелија, усредсређенија и са јасно дефинисаним правцем. Решили су се metalcore баласта, те су melodeath-у додали симфоничне елементе. Има ту мало Souldrainer-a, мало новијих Eternal Tears of Sorrow, а свеукупно гледано тог неког нордијског midtempo melodic death metala. Иако не перфектно, Anthem for Resistance je (за мене) једно од најпријатнијих овогодишњих издања. 4/5.

Satanic: Architecture of Chaos
Генерични, али искрени deathrash за die hard фанове који немају велика очекивања - најкраћи могући опис за деби ових Канађана. Музика без превише креативности, али са подоста „крљачких” рифова и ритмова који позивају на бесомучно млатарање косом. Није то ни тако лоше, реално: нема ту филозофирања, покушаја да се направи нешто наметљиво, нити било шта слично. Проста музика, са јасном идејом: углавном полубрзо, бесно и бескомпромисно трешање без јурења за трендовима. Очигледно је да чланове бенда не занима да се пошто-пото допадну било коме. 3/5.