уторак, 13. новембар 2018.

Миле Кекин – Кућа без крова


Пише: Милош Шебаљ.
Био сам тек клинац када је Хладно пиво порасло. Смлачило се, рекли би неки (и ја међу некима). Хладно пиво је у међувремену потпуно одрасло, а ни ја више нисам клинац. Сада знам да се и млако пиво може попити, мада ми је свакако боље када је прописно охлађено.
Схватио сам неке ствари. Не ваља баш пијан форсирати фук. А ни кућа без крова није место на коме се не можеш огрејати или склонити од кише. Није лоше покиснути понекад. Зиме се, такође, дају прегрмети некако. Али, замисли се мало, колико снова може стати у кућу без крова? Уме да провири између тих киша и покривач од звезда. Шта ћеш онда? Хоћеш ли немо посматрати потонуће Атлантиде под сопственим ногама или ући у Рено 4” и одјездити непознатим путевима ка непознатом крају?
Оматориш на крају. Постанеш мудар, па се сећаш, пребираш по путевима, сликама. Можда те ухвати носталгија, а сасвим је могуће и суза понека. Или се осетиш поносно. Погледаш иза себе и имаш шта видети. Много шта! Па ти буде драго. Свако погрешно скретање је било твој прави пут. Имао си право сваки пут кад си погрешио. Сјајан је осећај кад си задовољан собом! Многе ствари престану да те занимају. Баш те брига за неког клинца коме се баш не свиђа што ниси снимио панк албум, што си ипак отпевао љубавну песму... И не само да те баш брига, него си још и срећан због тога. Знаш тог клинца. Познајеш га. Знаш да ће једног дана и он да остари. Добро, можда баш и не знаш да ће једног дана писати (све, само не) критику твог солистичког албума који, осим твојим гласом и лирским шмеком, ни најмање не подсећа на нешто по чему си постао препознатљив.
Драги Миле, и сви остали који се тако осећате, хвала. Било је задовољство слушати вас. Препоручујем сваком љубитељу добре музике.
★★★★ (јер ми се пије хладно пиво).

четвртак, 08. новембар 2018.

Комбо #51

Пише: Антонио Ј.

Devolution (2018)
Београдски Vicery је доста напредовао од свог selftitled деби издања из 2016. године. Искрено - делује као да су у питању два различита бенда. Док је раније звук био више у oldschool маниру, сада се током свих 45 минута колико Devolution траје преплићу различити поджанрови метала. Death метал је ту и даље основа, али преко ње има слојева свега и свачега, почевши од прогресивног метала, преко авангардног, па све до (многима и дан-данас мрског) NU-a. Оно што је Sepultura радила средином деведесетих на Roots албуму (мешајући tribal, core и NU елементе са grooveом), Vicery ништа мање успешно раде на свом игралишту. Издања као ова су још један од светлих примера да је и даље могуће објавити издање које ће носити преко потребан дашак свежине, инвентивности и неспутане креативности, а које није само једно у низу оних која се свакодневно објављују.
★★★★

Cape Fear (Србија)
Harvest of the Gods (2018)
Овај смедеревски пројекат већ другу годину заредом објављује мини издања, што је одлична стратегија. За разлику од демоа Сенка црне сабласти, стил на Harvest of the Gods више вуче на melodoom и то ме је посебно (пријатно) изненадило. Звук невероватно асоцира на бројна издања из деведесетих година прошлог века, што ће умногоме усрећити оне старије фанове жанра. Иако су све нумере усклађене што се атмосфере и продукције тиче, тешко је не отети се утиску да су више као нека мини компилација песама сниманих у различитим интервалима. То није нужно лоше, али је пожељно да се на наредном издању јасније дефинише план, а идеје још више разраде.
★★★☆

Afire (Финска)
On the Road From Nowhere (2018)
Љубитељима мелодичног (хард) рока ће се овај албум свидети већ од првог рифа. Мени се он само делимично свидео - тек три од десет нумера сматрам веома добрим. Све остале су сушти просек, иако су сасвим слушљиве. Ни у ком случају не бих On the Road From Nowhere назвао лошим албумом, али сам имао много већа очекивања од људи који га потписују (бивши чланови бендова Sentenced, Poisonblack, Kyrck...). Но, ако тражите нешто мелодично и пријатно за слушање, ово је прави избор.
★★☆☆

Thecodontion (Италија)
Thecodontia (2018)
Овај сирови black метал пројекат са Апенинског полуострва можда није најоригиналнији што се „уништења звука и мелодије” тиче (користе само дисторзирани бас и накуцане бубњеве), али је свакако један од ретких који „пева” о праисторијским животињама. Да, сви блекери који су такође фанови „Света из доба Јуре” сада имају прилику да уживају у гротесктним еповима о диносаурусима, фосилима и сличним стварима. Непуних 13 минута ми је било превише једном, а не три пута колико сам ово чудо преслушао.
☆☆☆☆