четвртак, 24. мај 2018.

Комбо #47

Пише: Антонио Ј.

Manipulation: Ecstasy
Овај пољски бенд је један од занимљивијих које сам чуо у последње време. Тешко их је декларисати као чист death metal састав, понајвише због тога што свој звук обогаћују великом дозом groove-a. Најбоље од свега је што албум као целина одудара од великог броја издања која се могу чути последњих година; лишен је шаблонских песама у којима се све своди или на комбинацију пуке брзине и високо-техничког свирања или на прогресивну маестралност. Вокали по мери, добра продукција и одличне, енергичне нумере красе ово издање из 2015. године. Фановима For Many Reasons ће се Еcstasy поготово свидети. 5/5.

Gloomy Grim: The Age of Aquarius
Пре извесног времена сам реиздање бенда Gloomy Grim оценио најнижом оценом из простог разлога што је заиста лоше. Но, то не значи да ћу кроз призму тог издања гледати све што дотични Финци сниме. The Age of Aquarius је и те како добар албум, предобар не само што се бенда тиче, већ и самог жанра. Сасвим сигурно није најинвентивнији, али свака нумера садржи одређени шмек који слушаоца тера да га изнова слуша. Таман када се донекле разочарам оним што модернија (symphonic) black метал издања понуде, овакви бисери ми врате осмех на лице. 5/5.

Bloody Falls: Thanatos
Скоро нисам наишао на албум који не знам како да што стриктније декларишем. Не знам да ли је ово metalcore, NU метал, микс та два или нешто сасвим четврто. На сајту The Metal Archives стоји да свирају groove/melodeath, али то ми баш и не пије воду. Рецимо да groove метал исплива на површину у појединим тренуцима, али melodeath-a дефинитивно нема. Само издање генерално није лоше, слушљиво је, али је сам звук „сув” и беживотан, лишен оне ауре која би требало да просто избија из сваког тона. Пар добрих и неколико осредњих песама. 2/5.

Callidice: Anthem for Resistance
Својим трећим издањем Callidice се потпуно разликују од бенда који баш и није имао чиме занимљивим да се похвали. Нисам очекивао да ћу чути музику која је толико зрелија, усредсређенија и са јасно дефинисаним правцем. Решили су се metalcore баласта, те су melodeath-у додали симфоничне елементе. Има ту мало Souldrainer-a, мало новијих Eternal Tears of Sorrow, а свеукупно гледано тог неког нордијског midtempo melodic death metala. Иако не перфектно, Anthem for Resistance je (за мене) једно од најпријатнијих овогодишњих издања. 4/5.

Satanic: Architecture of Chaos
Генерични, али искрени deathrash за die hard фанове који немају велика очекивања - најкраћи могући опис за деби ових Канађана. Музика без превише креативности, али са подоста „крљачких” рифова и ритмова који позивају на бесомучно млатарање косом. Није то ни тако лоше, реално: нема ту филозофирања, покушаја да се направи нешто наметљиво, нити било шта слично. Проста музика, са јасном идејом: углавном полубрзо, бесно и бескомпромисно трешање без јурења за трендовима. Очигледно је да чланове бенда не занима да се пошто-пото допадну било коме. 3/5.

недеља, 13. мај 2018.

Joys of Life - Ausweg, Existenzfeind

Пише: Антонио Ј.

Овогодишње издање темеринског depressive black метал бенда Joys of Life ми се много више свидео од дебија објављеног пре три године. Можда је то само до тренутка у коме сам тренутно, када ми више одговара нека мрачнија и спорија музика. Но, небитно - сматрам да је Dopamine&Serotonine, покретач овог пројекта, у међувремену нашао праву формулу којом је један, искрено речено, „умртвљен” поджанр учинио... па, мало мање мртвим.

Иако су нумере осетно дуже него на претходном издању, далеко од тога да су монотоније. Напротив, због саме продукције, конкретнијих и сређенијих аранжмана, те лепе боје гитара и наглашеног баса, само издање је веома слушљиво. Атмосфера је далеко од депресивне, те се више може назвати меланхоличном. Не тако честе брже деонице праве одличан контраст у односу на оне ултра-споре: динамичне су и као створене за млатарање косом, под условом да је имате.

У периоду када сам откривао black метал (пре готово пуне две деценије), волео сам да чујем бендове који су свирали спорију верзију овог жанра. Поготово су ми пријале песме које су садржале дуге, мелодичне и хармоничне деонице, а које су деловале невероватно опуштајуће. Чак и када је у питању био онај најсировији блекерај, увек се могло пронаћи нешто посве уникатно. Ausweg, Existenzfeind и те како нуди тако нешто, што ме посебно радује, понајвише због тога што ме враћа у време када су ситне ствари могле да ме одушеве.

Вокали су можда најслабија ставка, иако сами по себи нису лоши. Ја генерално не волим ни крештаве scream-ове, ни полупромукле harsh-ове (који се на албуму спорадично појављују), мада се таква комбинација вокала одлично уклапа уз овакву музику. Искрено говорећи, не знам да ли би крајњи резултат издања био толико добар да се није изабрало једно овакво опскурно решење.

Драго ми је што је Joys of Life остао веран својим коренима, али ми је још драже што је своју причу пренео на виши ниво. У овом поджанру је тешко било шта ново измислити, али места за свежије идеје свакако има, поготово ако су квалитетне као у овом случају. Док је деби Dem Tod Ѕei Dank био помало напоран за слушање (ако нисте били посебно припремљени за његово „конзумирање”), са Ausweg, Existenzfeind је ситуација посве другачија. 4/5.