петак, 17. фебруар 2017.

Papazjanija #5

"Nighon" su finski simfonični industrial metal bend koji je sa radom počeo pre devet godina, a "The Somme" im je drugi po redu album. Ono što imamo ovde je muzika na tragu onoga što su norveški "The Kovenant" radili od svog "Animatronic" albuma, ali na mnogo bolji način. Glas njihove vokalistkinje Alve Sandstrom je prosto predivan i u odličnom je kontrastu sa hrapavim, distorziranim harsh-om Nikoa Hagbloma.
Sama muzika je podjedako dobro i zamišljena i odsvirana, a produkcija je po kvalitetu prati u stopu. Refreni na većini pesama imaju pop efekat i veoma su himnični - prosto nose slušaoca svojom energijom. 9/10.

Iz Luksemburga nam dolaze "My Own Ghost", alternativni rok bend koji se ne libi inkorporiranja elctro/industrial i pop zvuka u svojoj muzici. "Life on Standby" je i više nego korektno izdanje, mahom veselo i poletno. Naravno, ta veselost se smenjuje sa dobrom dozom melanholije, što je i za očekivati od benda ovakvog usmerenja. Ovo nije album koji ćete navesti kao jedan od svojih deset najomiljenijh, ali je svakako jedan od onih koji ćete s vremena na vreme pustiti, pogotovo u trenucima preko potrebnog opuštanja. 7,5/10.


"Aksaya" je black/death kvartet iz Francuske, a "Kepler" im je drugi po redu album. Pored dobre ideje i nekih odličnih deonica, ovo izdanje ne nudi previše. Neinventivni, dosadnjikavi i na trenutke naporni bubnjevi, pomalo odbojni vokali i gitare kojima je distorzija previše "škripava" za upeglaniju produkciju kakva je na ovom izdanju. No, to ne znači da ovde nema dobrih numera. Jedna od njih, "Fractale", je odličan pokazatelj kako je sam "temelj" albuma lepo zamišljen, ali da realizacija svega ostalog i nije baš lepo legla. Druga pesma koja mi se svidela je "Tau Ceti E" i sa njom se lista pozitivnih stvari završava. 6/10.

"Aegri Somnia" je španski bend koji u svoj folk metal dodaje primese metala i blagih elektro semplova. Dakle, nije u pitanju folk metal, da se razumemo odmah. Umesto akustičnih gitara, korišćene su električne, distorzirane. Dosta me podsećaju na stari "Orphaned Land", samo bez bubnjeva i muških vokala. Produkcija je evidentno dobra, s tim što zaista ne znam u kojoj prilici bih uopšte pustio "Ad Augusta Per Angusta" koji je poprilično težak za slušanje. Smatram da su baš zbog pomenutih elektro semplova i distorziranih gitara članovi benda pokvarili potencijal album ima. 5,5/10.

"CharcoalCity" sviraju mešavinu zanimljivu mešavinu dark rocka, industrial metala i gothica. Ovaj belgijski trio je na svom debi albumu, naslovljenom "Greyscale" odradio stvarno dobar posao. Numere su mahom srednjeg tempa, ali su daleko od dosadnih, iako na trenutke zaliče jedna na drugu. Cenim da bi "Nosferatu" i "Rosetta Stone" zvučali ovako da su svojoj muzici dodali industrial elemente. Što se kreativne i izvođačke strane tiče, nemam nikakvih zamerki. Produkcija je takođe dobra, te su balans i kontrast između instrumenata, vokala i semplova savršeno ujednačeni. 8/10.