петак, 11. новембар 2016.

Novembarski kombo #1

"HMS Keelhaul" su finski melodični hard rock bend koji se ne libi da u pojedinim trenucima implementira i malo metala u svoju muziku. Postoje od 2013., a u decembru ove godine će objaviti debi album "Anchord" za "Inverse Records". Njihova muzika je zanimljiva, sa nekim finim idejama, ali ne dovoljno da bih ovo izdanje držao u plejlisti. Nema pesme koja bi se zaista izdvojila, nema potencijalnog hita, plus što sve deluje kao traženje pravog zvuka. Produkcija je trebalo da bude mnogo bolja za ovakav žanr: deluje "isprano" i prazno, tako da svaki instrument deluje klonulo, sem u retkim momentima kada se vidi da bi bend mogao mnogo više da uradi.

"Muddy Moonshine" su simpatičan bend koji blues sa southern rockom. Na albumu "Muddy Wild" se mogu čuti pesme ujednačenog kvaliteta, odlične za svakoga ko odluči da se posveti večernjem druženju sa dedinom deset godina starom rakijom. Očigledno je da u ovim Fincima kucaju prava južnjačka srca, pošto su se svojski potrudili da distorziju drže na samom minimumu, dok je "akustičniji" zvuk gurnut u prvi plan. Zahvaljujući vokalima i samoj atmosferi koju muzika stvara, lako je zamisliti ove momke u nekoj zadimljenoj brvnari Bogu iza nogu, punoj sumnjivih njuški, pokeraša, bandita i ostalih nesrećnika koji poslednju paru daju na "vatrenu vodu".
"Callidice" su ove godine objavili drugo po redu izdanje, mini album "Scarlet". Pet pesama moderne mešavine melodeatha i metalcorea, spakovanih u dvadeset minuta koje ne donose ništa novo i koje su mogle biti i bolje predstavljene. Produkcija je ovde najveći problem, pošto deluje kao da je u pitanju početnički demo. Šteta je što je tako ispalo, pošto su pesme sasvim solidne, a neke imaju one "catchy" momente koji su bitni za nakupljanje veće fan baze. Doduše, ima ovde i napornih momenata: repetativnih, generičnih, ali i nekih apsolutno nepotrebnih kojima se samo produžava trajanje pesama. Kada se sve sabere, ovo izdanje deluje kao sampler za promociju kojim se vlasnicima klubova samo daje na znanje šta to bend svira.

"Pohjoisen Soturit" sviraju... hm... Pa, sasvim sigurno je metal u pitanju, ekstremni pre svega. Ipak, ovo nije ni black, ni death, već nešto između, svakako veoma efektno. Pesme su mahom srednjeg tempa, zarazne, dobro i osmišljene i isproducirane, te će svakoga sa dugom kosom naterati da njome mlatara tamo-amo. Sam kvalitet numera je ujednačen, nema odstupanja od neke osnovne ideje. No, zbog svega toga nema ni jedne pesme koja bi se izdvojila, što generalno ne vidim kao minus. Najviše mi se svidelo to što je album "Oksat pois... ja osa latvuksista" kompletno otpevan na njihovom maternjem, finskom jeziku, što je u kombinaciji sa muzikom pun pogodak. Bez imalo premišljanja preporučujem da dođete do ovog izdanja.