уторак, 17. мај 2016.

2x4: Srbija

Kolumne sa naslovom "2x4" (da, baš kao ona pesma od "Metallice") će se baviti predstavljanjem dva izdanja od strane četiri benda. Red je da prvi bendovi o kojima ću napisati po koju reč budu iz Srbije. Iako je scena na klimavim nogama, to ne znači da na ovim prostorima nema bendova koji prosto razbijaju. Ovo su samo neki od njih.

Vranjanski "Mud Factory" su jedan od najboljih srpskih groove metal bendova. Za četiri godine su napravili opako dobar posao koji bi u nekom drugom univerzumu bio mnogo bolje propraćen, što ovi momci itekako zaslužuju. Smatram da je pun pogodak to što su od osnivanja do sada objavili "samo" dva mini albuma, jer su na taj način pravilno dozirali svoju kreativnost slušaocima. Prvi EP, "Born for Doom", sa svojih 20 minuta čini više za ključanje adrenalina nego čitave diskografije nekih bendova. Dobro, ne baš celo izdanje, pošto sa poslednjom numerom umiruju konzumenta dajući mu lažnu nadu da je tornado prošao dok poslednji minuti prave ršum.

Drugi EP, "Project Extinction", je gotovo duplo kraći od prethodnog, siroviji, nema toliko southern/stoner uticaja, ali to ne znači da je i manje ubitačniji. Sa malo deathcore brejkova, skladno uklopljenih, iz čistog groovea prelaze u death metal. I ništa ne škripi, ništa ne odudara: sve je na svom mestu. Gitare jasne, bas je tu kao podrška i oslonac, bubanj kao noseći stub, a vokali (bilo da su scream ili growl) prosto dominiraju. Uzgred, čisto da napomenem, koliko god da studijski dobro zvuče, to je apsolutno ništa u odnosu na to kako zvuče uživo. Energični do maksimuma, od početka do samog kraja.

Posle odličnog prvog albuma ("Antithesis of All Flesh"), kragujevački "Triumfall" su objavili još tri izdanja. Prvo od njih je EP sa dve numere iz 2011. godine, "Deaths Are His Monument" (obe su se našle i na split-u "Death to Thy World") i koje je njihov zvuk prebacilo na drugi kolosek. Iako volim klavijature kod black metal bendova, moram priznati da je odsutvo njih na ovom i sledećem izdanju "zamračilo" zvuk benda. Drugačiji koncept pesama, njihova konstrukcija, kao i sami aranžmani, teraju slušaoca da se potpuno stopi sa tonovima koji izbijaju iz zvučnika.

Dve godine kasnije objavljuju split sa francuskim bendom "Insane Visper", pod nazivom "Demise of Being". O pesmama ekipe iz Tuluza neću pisati, već ću se fokusirati na dve numere "Triumfall-a" za koje mogu reći da su nastavak onoga što su na prethodnom izdanju objavili. Dakle, stara BM škola u modernom ruhu, daleko od monotone i naporne. Jeza i teskoba pretočeni u zvuk, opskuran i detaljan. Sablasan vokal koji kao da najavljuje skoru propast sveta samo pojačava osećaj nelagode i potpunog rastrojstva uma. Šteta je samo što nema ovakvih numera makar malo više...

O beogradskom bendu "The Stone" ne treba puno pričati: legende srpskog black metala su još od svog nastanka (kao "Stone to Flesh") pokazali da je ovo tlo plodno za ovakav zvuk. Zajedno sa bendovima kao što su "Introitus" i "May Result" su postavili temelje žanra na ovim prostorima. "Tragom hromoga vuka" je njihovo drugo izdanje pod sadašnjim imenom. U pitanju je kompilacija starih pesama, sa dodatkom dve nove. Može se videti kao neka vrsta retrospektive evolucije zvuka i ideja po kojima su pesme nastajale. Odličan je kontrast između "demo" i "profi" snimaka, iako je očigledno da je svaka numera ubitačna na svoj način.

"Magla" mi je njihov omiljeni album i smatram ga malim remek delom. Svaka pesma, od naslovne pa do poslednje, je ujednačenog kvaliteta, bez odstupanja, bez praznih momenata. Rezak zvuk, "tumorna" produkcija i blago prigušen avetinjski glas su zaduženi da budu vodič slušaocima kroz magloviti, posmrtni svet, isprepletan slovensko-paganskom mistikom. Slobodno mogu reći da su ovim izdanjem pogodili u sred srede i da su posle "Some Wounds Bleed Forever" objavili najpotpunije izdanje. To ne znači da su prethodni i potonji albumi lošiji, daleko od toga, već da je upravo ovaj pokazatelj kako bi jedno epsko black metal delo trebalo da zvuči.

"Deca apokalispe" je bend sačinjen od članova iz više gradova koji zajednički, u svom zvuku, kombinuju više različitih žanrova. Kada neko pomene izraz "super-grupa", onda se to u slučaju Srbije može odnositi upravo na ovaj bend. Drugačiji, noviji, svežiji od drugih. Dašak neočekivanosti i svežine na domaćoj sceni. "Erom papirnih grobova", svojim prvim albumom, su pokazali da fuzija metala, hip-hopa, elektronike i tribalnog zvuka može ne samo da funkcioniše dobro, već - perfektno. Ako se na to dodaju ništa manje dobri tekstovi na srpskom jeziku koji vas teraju da se nad njima zamislite, onda je krajnji rezultat još bolji.

Da bi se popunila "praznina" pre objavljivanja novog albuma, dva singla su osvanula putem "Nocturne magazina" - "Linije fronta" i "Blok 12, zgrada 44". Obe pesme se mogu gledati kao jedno izdanje, pošto bi se u vreme vladavine vinila obe našle na različitim stranama jedne "singlice". Recept preuzet sa prethodnog izdanja je samo unapređen, sa još boljom produkcijom i tvrđim zvukom. Tekstovi još teži za "progutati" (u slučaju da ste konzument "limunadica"), ispunjeni rečima koje opisuju surovu realnost današnjice. Gorka istina koja je šamar u lice i šut u međunožje virtualnoj omladini.